1
U rubrici „Saundtrek za moj život“ ljudi iz različitih sfera javnog života pričaju o svojim omiljenim pesmama, kroz anegdote, detalje ili emocije, koje ih za njih vezuju.
Zorica Kojić, muzička kritičarka, piše o klasici, džezu i roku, a poslednjih godina sa Draganom Ambrozićem, osmišljava autorske izložbe na platou ispred Umetničkog paviljona „Cvijeta Zuzorić“ u Kalemegdanskom parku, koje se tiču važnih ličnosti na beogradskoj muzičkoj sceni, najviše iz sfere „novog talasa“. Kako kaže, muzika je njen život.
– Pred vama je nasumično izabranih nekoliko pesama koje su mi omiljene danas. Sutra bi to bile neke druge tri, a prekosutra … Eh, ko bi to mogao znati…
Senka Veletanlić – „Lutka koja kaže ne“
Ovo je singlica koja je verovatno obeležila dobar deo mog detinjstva, a da toga dugo uopšte nisam bila svesna. Sve u vezi s tim, zapravo sam godinama kasnije uglavnom saznavala od drugih. Ukratko, po svedočenju mojih roditelja, baka, ujaka i ostale mnogobrojne familije, samo što sam prohodala, već sam ovladala tehnikom puštanja ploča na kućnom gramofonu marke „Emona“, a ova mi je navodno bila najomiljenija. Odvrnula bih ton do daske, opasala neku maminu ešarpu koja je verovatno trebalo da predstavlja moj scenski sarong, ukrasila je nizom štipaljki koje zvekeću i vise sa nje kao perkusionistički dodatak, i pevala iz sveg glasa uz ovu ploču, koristeći se još nekim ukrasnim plastičnim imitacijama voća kao mikrofonom.
Izgleda da sam sa pesmom „Lutka koja kaže ne“ nastupala i na izvesnim novogodišnjim priredbama po preduzećima mojih roditelja, samo je tada oprema bila značajno profesionalnija (pravi mikrofon i ozvučenje), a moj scenski kostim ipak malo suzdržaniji (tunika i pantalone sa zlatnim dugmićima). Baš sam se prijatno iznenadila kad su Vlada, Gile, Piko i Švaba snimili svoj istoimeni album 1991. godine. Znala sam pesmu od početka do kraja, a da sebi nisam umela da objasnim kako je to moguće?! E, tad je klupko počelo da se odmotava – i evo moje male lične muzičke istorije.
Senka Veletanlić je ovaj singl objavila u decembru 1967, što je zaista fantastičan podatak, budući da je originalnu verziju pesme, pod nazivom „La Poupée qui fait non“, samo godinu dana ranije snimio francuski kantautor Mišel Polnaref – inače veoma zanimljiv lik, pa guglajite dame i gospodo! – i momentalno je učinio velikim evropskim hitom. A tek kad čujete da je Džimi Pejdž iz buduće grupe Led Zeppelin svirao gitaru na njegovom snimku. Šta još reći, stvarno?!
Bitlsi – „Helter Skelter“
Priznajem da je ovo baš brutalan skok.
Negde u vreme mog ulaska u pubertet, na mene su, ja barem mislim, daleko sudbonosnije uticali filmovi od, recimo, muzike. Ili mi se to onda samo tako činilo. Kako god, tri naslova među njima, sigurna sam da nikada neću zaboraviti. Jedan je “Rolerbol“ (1975) Normana Džuisona, drugi „Noć veštica“ (1978) Džona Karpentera naravno, a poslednji u tom nizu jeste film „Helter Skelter“ (1976) Toma Grisa. Hronologija je sasvim privatna, vezana za redosled kojim su ulazili u moj život.
Danas možda zvuči pomalo neobično da sam onaj prvi i treći po redu regularno gledala na tadašnjem televizijskom programu, nekoliko godina po njihovom nastanku, a Karpentera uobičajeno u bioskopu sa društvom, i to čim je počeo da se prikazuje kod nas. Sećam se da sam u vezi sa „Noći veštica“, nakon svih hodajućih skeleta, drakula i vukodlaka iz moje prethodne filmofilske zaostavštine, prvi put kao tek stasalo dete, osetila istinsku strepnju posle napuštanja jedne bioskopske predstave. Kućište za lift, stepenište koje vodi u podrum moje zgrade, prazno dvorište ispred, klupko gelendera, poneki sprat na kome bi uspinjanje klecnulo – svaki od tih bogovetnih prostora mogao je da posluži kao mesto skrivanja Majkla Majersa pod maskom i sa ogromnim nožem.
Da i ne pominjem jedno davno novogodišnje gledanje „Rolerbola“ u sitne sate, same u stanu, dok su moji roditelji tek pristizali sa neke zabave, što me je nateralo da pretrnem pred količinom navodno prihvatljivog nasilja iz moguće bliske budućnosti, kojim nas je okupao ovaj herojski film Normana Džuisona.
Pa sad, ovaj izbor, nakon svih proteklih decenija, deluje zaista prilično zastrašujuće, ali filmu „Helter Skelter“, na neki čudan način, zapravo dugujem što sam se konačno i trajno zainteresovala za Bitlse.
Film je za temu imao dabome jezive zločine koje su počinili Čarls Menson i njegova „Porodica“, uključujući tu i ubistvo Šeron Tejt, a u fleševima su se – koliko me sećanje služi – pojavljivali delovi pesama „Helter Skelter“ i „Piggies“. Tema mi je bila momentalno odvratna, nakon nekog vremena nisam više ni želela da gledam u ekran, ali sam zato bez prestanka osluškivala muziku koja me je, jednim potpuno neverovatnim bljeskom prepoznavanja, elektrifikovala za sva vremena. Sutradan sam se probudila kao neko sasvim drugi, uklonila šnale i gumice iz kose, prosula je po ramenima kao pravi hipi, navukla džins i otišla da sama kupim svoju prvu ploču – „Beli album“.
Narednih nedelja, u mojoj maloj ali ambiciozno narastajućoj kolekciji, pojavili su se onaj „Plavi“ i „Crveni“, pa zatim takođe kompilacijski album „Love Songs“, a onda i regularni studijski primerci. Mnoge pesme Bitlsa otada su me i doslovno oborile s nogu i zakucale za pod, ili me lansirale u kosmos, odvodeći me u neke nenadmašne zvučne sfere, ali se i danas naježim kada čujem ovu punk valjaonicu teškog metala u pesmi „Helter Skelter“. Konzumirajte širom otvorenih čula.
Nil Jang – „Come On Baby Let’s Go Downtown“
Baš volim Nila Janga. Moj prvi Jangov album bila je „Žetva“, koju sam zgrabila u istim onim pustim danima rane adolescencije, da je se nikada ne otresem. Ah, kako je život nekad bio sladak i uzbudljiv! Slušati celokupnu svetsku muziku sa gramofonskih ploča, koje smo neštedimice vrteli i vrteli. Pokvarene igle, slabi zvučnici, ne tako kvalitetni gramofoni – ništa nije bilo važno. Samo slušati i deliti i primati natrag. Izgledalo je kako je čitav život oličen u onim ulicama iz Morisonovog stiha: „The streets are fields that never die“. Dakle, Nil Jang, svetlo mog mladog života.
Ali, negde u to isto vreme, u knjizi pod nazivom „Džuboks intervjui“, čitala sam kako ovaj folk anđeo priča o svom albumu „Tonight’s the Night“ i o još nekom koji se nikada neće pojaviti – a ipak pre koju godinu jeste! – po imenu „Homegrown“, kao i o mnoštvu drugih, ludo interesantnih stvari. Govorio je i o Deniju Vitenu, svom zlosrećnom gitaristi i drugaru, koji je jednom samo izjavio da više nema kuda da ode, a zatim otišao zauvek. To sunce prijateljstva i kobna senka uništenja, nadnose se nad pesmu „Come On Baby Let’s Go Downtown“ i odjekuju svojim jednostavnim rimama, kao lozinkom za večnost.
U pomenutom intervjuu, Nil je iskreno patio za starim Denijem. A jedno dete čitalo je kako ovaj rida i samo naslućivalo da će jednom doći dani velikih i bolnih rastanaka sa drugima, najzad i sa samim sobom. Ova neodoljiva minijatura, koju su Jang i Viten zajedno skovali, bila je njihov zalog prijateljstva, ali i opomena da ne možeš sačuvati nikoga od njega samog. Uvek osetim oduševljenje kada čujem ovu pesmu, a onda kako počinje polako da odmiče, snađu me i mnogo neveselije misli. Nije baš neki završetak priče, ali ne brinite. Sve prave stvari naoružane su srećom, makar povremeno pokazivale tužno lice.
Bonus video: Džimi Hendriks: Živeo je kratko, ali je ostavio neizbrisiv trag u rokenrolu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
