0
Godine su 1970-te u Njujorku. Endi Vorhol, Suzan Sontag, Studio 54, Džon Lenon i Joko Ono. To je period koji je istražen do kraja, ali ima li zaista nešto sveže ili zanimljivo da se kaže o tom vremenu ili njegovim glavnim protagonistima? Škotski reditelj Kevin Mekdonald nudi zanimljiv odgovor sa svojim novim dokumentarcem “One to One: John and Yoko”, koji je juče prikazan premijerno van konkurencije na Venecijanskom filmskom festivalu.
Radnja filma je smeštena u Njujork 1971. i 1972. dok se Džon Lenon priprema za svoj dobrotvorni koncert „One to one“ za decu sa posebnim potrebama. Ovaj kultni nastup, koji je održan 30. avgusta 1972. godine, bio je Lenonov jedini koncert između poslednjeg nastupa Bitlsa 1966. i njegove smrti 1980. „One to one” se može „pohvaliti“ do sada neviđenim kućnim video zapisima koje su snimili Lenon i Ono, kao i njihovim telefonskim pozivima i fotografijama.
Sin legendarnog para Šon Ono Lenon takođe je uključen kao muzički producent.
– Smešten u Njujork 1972. godine, film istražuje muzički, lični, umetnički, društveni i politički svet Džona Lenona i Joko Ono smešten u turbulentnu eru u američkoj istoriji. Dok veći deo filma čini koncert „One to one“, on takođe duboko istražuje stanje pop kulture tokom tog vremena u celini – objasnio je Mekdonald na konferenciji za medije koja je upriličena u Veneciji pre projekcije filma.
– Ovaj period oko koncerta je period kada su Džon i Joko najviše pred kamerama: ili su imali svoje kamere ili su tu bili drugi ljudi koji su ih snimali. Pomislio sam: “Imamo dovoljno da ih jednostavno pustimo da govore sami za sebe, dozvolimo publici da ih prisluškuje“. Mislim da je to mnogo interesantnije od tradicionalnog biografskog filma, gde filmski stvaraoci pokušavaju da predstave veoma koherentnu verziju stvari – kazao je reditelj.
Želeo je, kako je istakao, da napravi film koji će iznenaditi i oduševiti čak i najposvećenije obožavatelje Lenona i Joko tako što će se fokusirati na jedan transformativni period u njihovim životima i ispričati priču kroz sopstvene reči, slike i muziku.
– Napravljen oko prelepog 16mm filmskog snimka jedinog dugometražnog koncerta koji je Džon održao nakon što je napustio Bitlse (ponovno skeniran i remasterizovan tako da je neprepoznatljiv za one koji su gledali VHS izdanje iz 1980-ih), nadam se da će film predstaviti publici intimnije verzije Džona i Joko — dok istovremeno odražava njihove politički radikalne i eksperimentalne strane.
Ideja filma bila je da se stekne osećaj koji je i sam imao dok je snimao, da su oni tu pored i oko nas i da pred nama pričaju o svim svojim najintimnijim mislima i željama.
– Zaista sam se emotivno povezao s njima slušajući iznova i iznova te telefonske razgovore. Razmišljao sam šta novo mogu da ponudim svojim filmom i tada sam shvatio da želim da ispričam i njenu stranu. Joko Ono je uvek bila prikazana kroz jednu vizuru – omražene žene koja je krivac za raspad Bitlsa. Ali, želeo sam da je prikažem ravnopravno sa Lenonom.
Tako je došao do priče o izgubljenoj ćerki Joko Ono.
– Njen bivši muž je nestao sa njihovom osmogodišnjom ćerkom 1971, i godinama su Joko i Lenon pokušavali da je nađu. Susrele su se tek 1998 – podsetio je Mekdonald.
Poseban deo filma je politički aspekt situacije u kojoj se slavni par tada nalazio.
– Prikazujemo to politički nesiguno vreme, sve oko njih bilo je intenzivno. Dok sam ih slušao kako razgovaraju o politici, moj glavni utisak je bio – ništa se nije promenilo. Teme su iste – rasizam, neredi, rat, studentski protesti, nehumanost, pokušaji atentata… Nismo se pomerili iz te tačke iako su se mnoge progresivne stvari dogodile u međuvremenu.
0
0
0
Upitan šta misli kako bi se danas Lenon i Oko ponašali i mislili o svemu, kazao je:
– Ponašali bi se isto. Razmišljali bi kako stvoriti nešto novo, kako se osloboditi stega politike i napraviti sebi i deci oazu mira. Bunili bi se protiv svih nereda koji nas okružuju. Kada je Lenon odlazio na čuveni koncert “Ono to One”, moglo se čuti u njihovim razgovorima da je došao u trenutak kada se pita da li išta može da promeni agresivnim buntom ili je došlo vreme da se koncentriše na ono šta lično može da promeni, kako da pomogne deci i ljudima oko sebe.
Mekdonald je objasnio da će se u filmu osetiti taj transcedentni trenutak nakon Bitlsa u kojem su se pitali: i šta sad?
– Odlučili su se za “normalan” život, koliko je to moguće. Preselili su se u stan i nisu želeli da žive kao sve slavne zvezde. Pitali su se ko su oni sada i šta žele da budu, kako da žive. Bežali su od lošeg publiciteta koji je pratio Joko Ono. Bila je to na neki način “postbitls trauma” i bežanje od nje. Zato sam prikazao Joko Ono kao majku, ranjivu ženu koja iskreno govori o tome koliko je bilo teško biti tretiran od društva na taj način kao da nije bila vredna Džona. Joko je pomogla Lenonu da otvori um ka temama poput feminizma, ali i da se suoči sa svojim demonima prošlosti – kazao je Kevin Mekdonald.
Bonus video: Nikol Kidman i Antonio Banderas na filmskom festivalu u Veneciji