0
Eto, prolete od tada četrdeset leta. A kao da je juče bilo. Od sve te bulumente u životu su još samo Aljoša Vučković, Tanja Bošković i Žarko Radić, a i Mira Banjac i ja se još u te računamo, kaže reditelj Zdravko Šotra za Nova.rs o seriji "Priče iz majstorske radionice" čija je prva epizoda emitovana u januaru 1982. Reditelj je ustupio našem portalu deo iz knjige "Držeći se za vazduh" u izdanju Vukotić media, koji se tiče snimanja ove legendarne serije.
„Dragiša Krunić je bio jedna osobena ličnost. Imao je kuću u ulici Gospodara Vučića, a u dvorištu je držao automehaničarsku radionicu za automobile marke pežo. Imao je osnovna znanja iz oblasti kulture i umetnosti, objavljivao je pesme, a nekim zagonetnim magnetizmom privlačio je i vrlo ugledne ljude, koji nemaju ni pežo niti bilo koji auto. Tu dolaze pesnici Duško
Radović, Dušan Matić, tu sam se sprijateljio sa Miloradom Pavićem, upoznao Mladena Srbinovića, Miću Popovića i Milića od Mačve.
Dragiša, autentični mangup sa Pašinog brda, dosetio se kako da dođe do vrednog triptiha. Ploču panela podelio je na tri jednaka dela i privoleo Miću, Mladena i Milića da svaki islika po jedan deo. Jednom, sa Ljubom Ršumovićem, gledam veliki Milićev mural na zidu garaže, na kojem Duško Radović stoji nad Beogradom. Reče nam da ga tu sačekamo, pa ode negde. Posle oko sat vremena evo Dragiše, obe mu ruke iza leđa. Pita nas:
– Ko će, iz koje ruke?
Ispostavilo se da je on išao na Zvezdaru kod Milića od Mačve i naterao ga da nam naslika po jednu sličicu.
Dragiša i ja počesmo duge razgovore o seriji Priče iz radionice, najčešće uz roštilj kod Dače, na vrhu Maksima Gorkog. Odmah sam video da je obdaren dragocenom sposobnošću
zapažanja. Radeći dugo u radionici, imao je priliku da uoči razne karaktere i pojave među ljudima. Već je imao konture likova i mnoga događanja za seriju. Moja uloga u tome je da svojim iskustvom pomognem da se sve to dramaturški uobliči i artikuliše. Mi smo se vrlo dobro razumevali i dosta brzo smo bili spremni da i bez natezanja ispisujemo epizodu po epizodu. Najpre sednemo kod Večitog mladoženje na Crvenom krstu i uz pršut i pola litre crnoga, smišljamo sadržaj jedne epizode.
Sutradan, Dragiša sedi na niskoj sećiji u omanjem predvorju svoje kuće, a na stočiću pred njim pisaća mašina. Kad smislimo repliku, ja je još malo uobličim, Dragiša je sa dva prsta ukucava u mašinu.
Mušterija proviri na vrata:
– Majstore, je l’ imate gurtne?
– Beži bre, kakve gurtne! Vidiš da pišem seriju sa Šotrom!
Već znamo da će majstora Životu igrati Zoran Radmilović, Savetu Mira Banjac, Gvozdenku Milena Dravić, Puftu Batu Živojinović, Kroku Mića Tomić, a Stevo Žigon čoveka manijakalno zabrinutog za svoj auto, itd. Napravili smo bazu u dvorištu koje nađosmo u jednoj mirnoj ulici kod Liona. Tu smo imali skoro sve što nam treba –
dvorište, radionicu i kuću, a u susednoj bašti bife u prikolici. Uz Zorana su prodefilovali mnogi glumci i glumice i stvarali zanimljive autentične likove. Pored spomenutih, navešću Milana Srdoča, Dragana Maksimovića, tada još dečaka, a sada već pokojnog Nenada Nenadovića, Nedu Arnerić, Marka Nikolića, Dragana Zarića, Ramiza Sekića…
A Zoran, u ulozi majstora Živote, osećao se kao riba u vodi. Pošto se nismo seljakali, radili smo brzo i u dobrom raspoloženju.
Uđosmo u jesen. Zahladni i poče da promiče sneg. Zoranu je izgledalo da snimanja neće biti i odmah se smesti u prikolicu – bife. Ne volim da mi propadne dan snimanja, snimaćemo nešto u nekoj kući, malo dalje u ulici. Nađemo sobu u susedstvu i namestimo svetlo. Pošaljem asistenta da zove Zorana. Prolazi vreme, nema ni Zorana ni asistenta.
Šaljem organizatora. Uzalud čekam i smrzavam se. Naljutim se i odem sam tamo. Vidim Zorana na prozoru prikolice sa čašom u ruci. On me spazi, izađe iz prikolice, pohita ka meni glumeći da me se silno prepao. Vidim da je dobro pijan. Ovako nešto se ni Zoranu, niti i jednom glumcu od imena nije dogodilo. Obuze me bes, počnem da vičem na njega:
• Sram te bilo! Sram te bilo! Zar te nije sramota da se ekipa smrzava čekajući da se smiluješ i dođeš?! Zar te nije sramota od ovog sveta koji te gleda sa prozora…! Otkazujem današnje snimanje! Sram te bilo!
Odem i dogovaram se sa ekipom za sutra. Zoran se vratio u prikolicu i sa prozora poče da mi uzvraća: – Sram te bilo? Onda to ponavlja u mnogo načina: – Sram te bilo! Sram te bilo! More, sram da te bude…! Naravno da me je sva ljutnja odmah prošla, smejao sam se sa ostalima. Ipak, setih se da mi je i Boro Begović na snimanje Vučara
jednom došao pijan. I na njega sam grozno vikao. Malo kasnije, čujem kako to duoviti Boro poluglasno komentariše: — Bogme neće biti pravo Vesu (Đuranoviću, premijeru SFRJ), kad čuje za ovo.
Sutra ujutru, Zoran dolazi na snimanje. Taj neponovljivi čovek i glumac, kad je trezan, to je povučena i tiha osoba. Setio se mog jučerašnjeg vikanja: Au! Što si gadan kad se naljutiš!“