0
U rubrici „Saundtrek za moj život“ ljudi iz različitih sfera javnog života pričaju o svojim omiljenim pesmama, kroz anegdote, detalje ili emocije koje ih za njih vezuju.
Marka Vidojkovića ne moramo posebno da predstavljamo, jer je prisutan u domaćoj javnosti već godinama kao pisac, kolumnista, i kao autor i voditelj emisije „Dobar, loš, zao“. Trenutno se nalazi u egzilu zbog pretnji, i držimo mu palčeve da izdrži sve što mu se dešava. Svojevremeno je svirao u nekoliko hardcore bendova, tako da je jasno koliko mu je muzika važan segment života. Ovo je njegov izbor za „Saundtrek za moj život“:
Ova pesma, inače hit Prinsa Batera iz 1964, druga je na prvoj strani debitantske istoimene ploče iz 1979, engleskih i svetskih ska-pop giganata Mednes. „One Step Beyond“ je i druga pesma na strani B kompilacijske ploče „Complete Madness“, a upravo to je prva njihova ploča koju sam nabavio, tačnije poklonio mi je Ilija, drug iz odeljenja, a kasnije bubnjar Hitmana, On the Run, Concrete Worms i drugih bendova. Bio je kraj sedmog razreda, maj, 1989, pre časova se odeljenje slikalo za uspomenu i dugo sećanje, a Ilija mi je poklonio tu ploču kad je došao u školu. Nije imao izbora, jer sam skakao od sreće kada sam prepoznao bend koji sam obožavao još u ranoj osnovnoj. Naime, njihove spotove su tada puštali na Televiziji Beograd, pre jutarnjeg programa.
U vidu pomenute ploče, vratili su mi se u život kada je bilo najpotrebnije, odmah posle uletanja u intenzivno masturbiranje i mog prvog ljubavnog kraha (jedna Dijana mi je rekla „Da li si ti normalan“, kada sam joj putem poklon-bombone izjavio ljubav). Mednesi su savršena gateway droga ka alternativnim muzičkim pravcima. Oni su skretnica, posle koje nema povratka nazad. A nisu pank bend, nisu čak ni alternativa, pa ni ska sasvim. Oni su grandiozni hitmejkeri, od čijih pesama mi se i danas koža ježi, a „One Step Beyond“, iako nije originalno njihova stvar, ostala je najveći hit ovog benda. U izvođenju Mednesa to je pesma koju verovatno svako voli.
Osamnaestog juna 1991, poslednjeg dana moje prve školske godine u Pravno-birotehničkoj, pomenuti Ilija, koji je tada išao u Desetu beogradsku, donosi kod mene album „Suffer“ od Bad Religion. Taj CD pozajmio mu je brat od ujaka Željko, koji je bio i originalni vlasnik ploče „Complete Madness“, a provalio nam je gomilu vrhunske muzike, poput Husker Du i Suicidal Tendencies. Ilija i ja smo tada svirali u bendu The Goblins, a naši drugovi iz osnovne, članovi benda Distorzija, hvalili su BR još u prvom polugodištu prvog razreda. Distorzija je bila bend koji nije imao nikakve veze s mojim muzičkim afinitetima, a naziv Bad Religion je, po mom tadašnjem uverenju, sugerisao da je reč o patetičnim metalcima, pa nisam hteo ni da ih uzimam u obzir, ali kada je taj CD već stigao do mog Kamakraun stuba, pa još od muzičkog autoriteta kakav je Željko, nije bilo druge nego pritisnuti plej.
„You Are (The Government)“ prva je pesma na albumu i nisam jedini kome je to izdanje, već sa uvodnim taktovima (pesma traje minut i dvedeset dve sekunde), promenilo život. Nisam imao predstavu da je takva muzika moguća. Ovaj album iz 1988. začetnik je novog muzičkog pravca, a slično ovome što pišem, pisao je mnogo veći muzički faktor od mene, Fet Majk iz benda NOFX, u autobiografiji „NOFX: The Hepatitis Bathtub and Other Stories“. Melodični hardkor, kako se to tada zvalo, postao je istog trena „moj“ muzički pravac. Tog leta do mene su stigli albumi „No Control“ i „Against the Grain“ od Bad Religion, koji su bili, svaki za sebe, šampioni ovog pravca, kao i „SM Airlines“, ali i „Ribbed“, od NOFX. To je bila cela melodična hardkor scena tog trenutka, iz koje su vrlo brzo nastali i drugi velikani ove muzike: No Use for a Name, Lagwagon, Pennywise, Good Riddance i još njih dvadesetak. I u Srbiji ovaj pravac ima svoje predstavnike, poput Tea Break i Sixpack, a tu je i moj skromni doprinos, jer sam svirao i pevao u melodičnim hardkor pank bendovima On the Run, Snowdrop i Crveni vetar.
Ovaj evergrin radio stanice su puštale krajem 1991, ali ja sam, kao šesnaestogodišnji panker, prezirao sve vrste kosijanera, pa tako i Nirvanu. Tokom novogodišnjih praznika, jedne januarske večeri, otišao sam do drugarice Ivane, da blejimo. Uključila je TV, a tamo je išao ovaj, ispostaviće se besmrtni, spot. Oboje smo, a ona je tada slušala isključivo Queen, kao hipnotisani odgledali i odslušali „Smells Like Teen Spirit“, ostavši bez teksta. Pankerski ego nije mi dozvoljavao da priznam sebi kako bih ovu stvar slušao iznova i iznova, bez šanse da će mi ikad dosaditi. Preslušao sam ranije, samo jednom, Nirvanin prvenac „Bleach“ koji su pankeri poštovali, premda mi ta količina iritantnog kreštanja uopšte nije prijala. „Nevermind“, drugi album benda, koji otvara „Smells Like Teen Spirit“, pratila je teza da se Nirvana „prodala“. Krajem januara, 1992, našao sam se kod SKC-a, gde su se ploče i kasete prodavale u gajbicama i kartonskim kutijama. Ugledam kasetu „Nevermind“, kažem sebi ma ko ih jebe i krenem kući. Međutim, vratim se i kupim je, uveren da je na albumu samo taj jedan hit i ništa više.
Dođem kući, pustim kasetu i za tih pedesetak minuta, polomim dve flaše (votka i loza) o zid moje sobe. Da sam imao više flaša, sve bi ih polomio. „Nevermind“ uvek slušam od početka do kraja. To je jedan od onih albuma koji su sveta i nedeljiva muzička celina, kao pomenuti „Suffer“, „Never Mind the Bollocks“ od Pistolsa, „Bossanova“ od Pixies, „OK Computer“ od Radiohead ili „Music for the Jilted Generation“ od Prodigy, znate na šta mislim. „Bossanovi“, prema mom muzičkom ukusu, nijedan album Pixies nije mogao da prismrdi. Isto važi za „OK Computer“. Isto važi za „Nevermind“. Ništa što je Nirvana objavila docnije nije ni izdaleka na takvom umetničkom nivou, makar meni. Drsko otvoriti album sa hitčinom kao što je „Smells Like Teen Spirit“, dovede slušaoca u stanje nestrpljenja da čuje kakve su ostale stvari. I tu čarolija tek počinje, jer svaka naredna pesma kida, sve do kraja. U proleće 1992, sveprisutni Ilija i ja smo, po raspadu The Goblins, vežbali u studiju „Akvarijum“, u Marinkovoj bari. Svirali smo samo „Smells Like Teen Spirit“, dvadeset puta zaredom, na moju inicijativu. Ova stvar odraz je neverovatnog muzičkog genija Kurta Kobejna, koji je, pomoću četiri akorda uspeo da stvori višeslojno remek-delo, koje svako može muzički da oponaša, ali niko ne može da stvori ništa slično. I danas, kada slušam „Nevermind“, a posebno „Smells Like Teen Spirit“, supruga zaključava flaše u špajz.
Bonus video: Kurt Kobejn – Kako su genija sa gitarom traume iz detinjstva odvele na životnu stranputicu, potom i u smrt
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
