1
Praizvedba "Berlinskog zida" Željka Hubača je pre nekoliko godina, u drugoj režiji i ne baš uspešno, izvedena na sceni Beogradskog dramskog pozorišta. Je li to pisca navelo da ovoga puta uzme u svoje ruke i režiju - nije poznato. Ali, iako fenomenu "pisac je i reditelj" svedočimo povremeno u domaćem teatru, ili možda baš zato - priznajem, bila sam skeptična.
Pa ipak, u intimnom prostoru Kamerne scene Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, odigrala se jedna nesvakidašnje čista, decentna predstava, minimalističkih rešenja a nabijena emocijama. Narativ je pozajmljen iz kosovske svakodnevice iz vremena nato bombardovanja, pri čemu u prvom delu svedočimo događanjima unutar albanske porodice, a u drugom delu unutar srpske. Pri tom, naravno tendenciozno, isti glumci igraju članove obe porodice. Reč je o ocu, dva sina, snaji i devojci, kao i uniformisanom licu – policajcu, odnosno unproforcu.
Radnja nije simetrična kroz oba dela, što bi se moglo očekivati, ali što bi bilo i najprostije rešenje. Ovde se tema razdora i mržnje razvija i produbljuje linearno, a srpska porodica preuzima temu od albanske. Sukob kome i sami svedočimo u širem, društveno-političkom kosovskom kontekstu, generiše se i unutar porodice, u okviru koje svako izlaz iz kaveza mržnje vidi na drugačiji način. A načini su različiti iz pozicije oca, ili iz pozicije mladog muškarca ili pak žene.
Kamerna scena je mali prostor, oivičen publikom. Kada se na nju stupi, nema više izlazaka i ulazaka. Glumci su sve vreme prisutni, pažljivo motreći događanje i onda kada kao likovi nisu uključeni. Jer svi smo mi na ovom prostoru manje ili više uključeni u tu igru, bilo kao učesnici ili kao posmatrači; svi smo svedoci i komentatori, suštinski bespomoćni u decenijama bez mirnog sna.
Likovi prelaze povremeno iz aktera u pripovedače. Prepričavaju ono što je nemoguće adekvatno predstaviti na metar od gledalaca. Gotovo po antičkom modelu, ubistva i silovanja ostaju van gledaočevog pogleda.
Hubač ne poseže za drastičnim rešenjima u cilju izazivanja emocija u gledalištu, ni kao pisac ni kao reditelj. A emocija je ipak neizbežna, jer u krajnjoj liniji ovo nije samo kosovska priča, ovo je – takođe po antičkom modelu – priča o ljudskoj nemoći u odnosu na okolnosti koje nekakva spoljna sila nameće, neuhvatljiva a nepobediva. Tu muku nemoći glumci isijavaju gotovo opipljivo. Milan Kovačević kao otac, bilo da je Skender ili Velimir, čovek je koji sve vidi, dovoljno iskusan da može da predvidi posledice, u uzaludnim pokušajima da porodicu izvuče iz vrtloga zla. Marija Medenica je snaja. I kao Dita i kao Marija i ona je – u toj muškoj priči – spremna na sve za spas najbližih.
Peđa Marjanović i Dušan Vukašinović su braća, Faruk i Petrit, Raško i Vasilije. Oni su mladi muškarci prepuni snage i energije i želja, a okolnostima sputanih mogućnosti da se ostvare. Nemirni, neukrotivi, srljaju bezglavo. Marko Savić je Enver policajac i Dimitrije unproforac, predstavnik sile, simbol pokvarenosti, ipak lik a ne funkcija, opterećen svojim nijansama sive. Nina Rukavina jedina igra isti lik u oba dela, devojku Anu. Berlinski zid se ni jednom ne pomene u tekstu, pa ipak jasno je zašto se komad zove tako: ovde je reč o veštačkoj, a gotovo neprobojnoj brani između dva jednaka entiteta, između dve iste nesreće. Dirljiva, mudra i tužna predstava.
Bonus video: Premijera predstave „Zaljubljeni Šekspir“