0
Obeležavanje devedesete godišnjice rođenja velikog srpskog pisca Borislava Pekića (1930-1992) bila je odlična prilika da se petnaestak domaćih pripovedača stavi pred izazov stvaralačkog susreta sa likom i delom autora “Zlatnog runa”, “Besnila”, “Atlantide”, “Vremena čuda”,”Godina koje su pojeli skakavci”, “Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana”, “Hodočašća Arsenija Njegovana”… U antologiji su priče autora različitih senzibiliteta i generacija, od onih koji su imali prilike da lično upoznaju Pekića do onih kojima su on i Kiš, kako to kaže Filip Čolović, "ono što su za starije generacije pisaca predstavljali Andrić i Crnjanski".
Priređivač antologije „Pre vremena čuda“ u izdanju „Lagune“ i autor jedne od priča („2020“) Vule Žurić, primećuje da je „komedijant slučaj hteo da se početak rada na ovoj zbirci poklopi sa izbijanjem pandemije“.
– Postojala je „opasnost“ da se većina autora koji su prihvatili naš poziv upusti u spisateljsko preispitivanje, da se prosvetarski izrazim „ciljeva i ishoda“ Pekićevog „Besnila“. Do epidemije priča koje tematizuju zarazu ipak nije došlo, „Besnilo“ je poslužilo kao osnova za pisanje sjajnih priča nekolicini upravo žanrovskih pisaca, a krajnji zbir će iole ozbiljnijeg poznavaoca Pekićevog opusa uveriti da se među koricama ove posvećeničke knjige nalazi svojevrstan pripovedački indeks svih najznačajnijih Pekićevih tema, ali i načina na koji im je veliki majstor pristupao – kaže Žurić za Nova.rs.
Iz ovoga se lako može zaključiti, primećuje Žurić, kako krajnji razultat ideje o antologiji nije samo jedan od mogućih preseka stanja na našoj pripovedačkoj sceni, već i potvrda nesumnjive, golim okom vidljive aktuelnosti celokupnog Pekićevog opusa.
– Mislim da smo se dobro nosili sa tolikom navalom stvarnosti i čini mi se da smo uspeli da je „ukrotimo“ i smestimo u željene pripovedačke okvire. Moram da priznam da su meni naročito prijale priče u kojima se Pekić pojavljuje kao glavni junak, jer su time autori izbegli direktan dijalog sa ovim distopijskim realizmom na koji se polako navikavamo. Što se moje priče tiče, sa jedne strane sam bio privilegovan, jer mi je uredničko mesto automatski obezbeđivalo i mesto u „ekipi“, a opet sam sačekao poslednji trenutak da započnem pisanje, jer sam hteo da svojim prilogom proširim „tematski“ asortiman knjige. Moja priča je jedna pandemijska epizodica iz fantazmagoričnog rijalitija koji Njegovani čas gledaju, a čas u njemu učestvuju i, ujedno, otvoreni poziv onima koji nisu pročitali najmonumentalniji roman srpske književnosti („Zlatno runo“, prim. aut) da mu se prepuste – navodi Žurić.
Na pitanje koje Pekićevo delo najviše odgovara današnjem trenutku, Žurić primećuje da je možda „bolje pokušati odgovoriti na pitanje koje to Pekićevo delo ne dira u sadašnjost“.
– I dalje pamtim iščitavanje dva toma „Atlantide“ tokom jednog vikenda u kuršumlijskoj kasarni 1989. godine. Ti sati provedeni u izvrnutom svetu kojim suvereno vlada Pisac pripadaju najsretnijim trenucima moga života. Bio sam u „žici“, u uniformi, a zahvaljujući Pekićevom pisanju osećao sam se stopostotno slobodnim – otkriva Žurić koje Pekićevo delo mu je najdraže.
Žurić objašnjava da je, priređujući antologiju, želeo da žanrovski pisci dobiju svoje zasluženo mesto među kolegama „glavnoga toka“.
– Potrebna nam je ta raznorodnost, kako poetička, tako i generacijska. Bez razlika nema celine, a savremena srpska književnost jeste celina zahvaljujući i piscima koji su u drugoj polovini 20. veka, baš poput Borislava Pekića, pokazali kako poetika uvek mora biti iznad politike – navodi Žurić.
Naslov knjige je istovremeno i naslov priče Mihajla Pantića.
– Kako mi je profesor Pantić rekao, on je ovu priču započeo pre tridesetak godina i obeležavanje Pekićeve devedesetogodišnjice je bila prava prilika da je konačno i završi. A čak i ako zanemarimo pozivanje na Pekićev roman, „Pre vremena čuda“, priznaćete, zvuči sasvim pekićevski. Ima u toj sintagmi nečega od tog pritajenog, ali razornog humora koji nas tera da preturimo preko glave i naredne dve ključne nedelje – ističe Žurić.
Filip Čolović: „Onima koji nisu bili nevini“
Pisac i reditelj Filip Čolović je za antologiju napisao priču „Onima koji nisu bili nevini“ inspirisan Pekićevom knjigom „Godine koje su pojeli skakavci“.
– Ono što su za starije generacije pisaca predstavljali Andrić i Crnjanski, za nas malo mlađe, to su Pekić i Kiš. Pekićevo delo je nepresušan izvor inspiracije. Premda sam toga bio svestan i ranije, uverio sam se u to kada sam pokušao da vam odgovorim na pitanje koja mi je od Pekićevih knjiga najdraža. Još kao srednjoškolac, čitao sam njegov roman „Odbrana i poslednji dani“, koji mi se urezao u pamćenje po osobenom humoru i nesvakidašnjem stilu. Odmah potom, u dahu sam pročitao i novelu „Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana“. Kasnije, kada su na red došle knjige ovenčane Ninovom nagradom, čitao sam „Hodočašće Arsenija Njegovana“. Da ne bih nabrajao sve knjige Borislava Pekića, reći ću samo da je moja opčinjenost ovim piscem išla toliko daleko da sam pasionirano čitao čak i knjige u kojima se nalazila građa koju je on skupljao za svoje romane – ističe Čolović za Nova.rs.
Primećuje da su retki pisci „toliko posvećeni književnosti, koji su pisali mnogo, a koji su opet bili tako vešti u svakoj formi i svakom žanru, u gotovo svemu što su napisali“.
– Pekić je i kao dramski pisac bio izuzetan, a kako sam po profesiji reditelj, te čitam mnogo dramskih tekstova, moram priznati da to nije nimalo lak zadatak. Književnost i dramski tekstovi predstavljaju dve sasvim različite discipline, a bojim se da su se mnogi naši dobri književnici u to uverili na teži način – ističe Čolović.
Kaže da je pišući „Onima koji nisu bili nevini“ pokušao da odgovori na oba zadatka „da se u priči pozove na neko Pekićevo delo ili da on bude književni junak“.
– Ne znam čime sam zaslužio tu čast da se moja priča nađe u ovoj antologiji posvećenoj našem velikom književniku, ali kako sam Pekić kaže: „Čovek se nikad ne pita za uzroke dobrih stvari koje mu se dešavaju. Zanimaju ga samo uzroci rđavih“ – dodaje Čolović.
Oto Oltvanji: „Nulti pacijent“
Za nekoga ko je kao Oto Oltvanji relativno rano zavoleo književne žanrove kao što su krimić, naučna fantastika i horor, otkriće Borislava Pekića bilo je, kako kaže, „praktično dar s neba“.
– Njegovo „Besnilo“ sadržalo je sva tri i još mnogo toga pride. Slavno Bigzovo crno džepno izdanje sa psećim okom podlivenim krvlju iz 1985. godine nabavio sam i pročitao čim je izašlo, što znači da sam tada imao svega 14 godina. Malo je reći da me je obeležilo za čitav život – kaže Oltvanji za Nova.rs.
Šta mu je ono, između ostalog, pokazalo?
– Da žanrovski tekst – a u podnaslovu dela stoji da je žanr-roman i Pekić se s tim apsolutno nije šalio – može da bude jednako ozbiljan, nadahnut i značajan kao druga, „velika“ dela, koja su nekako uvek postavljana iznad njega. Drugim rečima, da možete, sasvim legitimno, da budete i književnost i žanr. Tek sam kasnije saznao da je Pekić, pre ovog zaokreta, zaista pisao upravo takva, nedvosmisleno velika dela, kao što su, na primer, sedmotomno „Zlatno runo“ ili „Kako upokojiti vampira“ (koje uprkos naslovu nije žanrovsko) – ističe Oltvanji i dodaje:
– I iako je „Besnilo“, kao kreativni zaokret takvog pisca, za mnoge predstavljalo iznenađenje, za mene u naknadnom osvrtu nije. Bio mi je to prirodan razvoj autora koji se nije plašio da se menja, da istražuje, da samog sebe zabavlja. Pogotovo kad se ispostavilo da će ga Pekić, kao da već dostignuće „Besnila“ samo po sebi nije bilo dovoljno, dosledno propratiti fragmentarnim romanom „1999“, direktnom posvetom uzorima iz njegove naučnofantastične lektire, potom još jednim epskim zahvatom „Atlantida“, kao i mozaikom novela „Novi Jerusalim“, koje daju svojevrsni epilog njegovim preokupacijama iz poznog perioda.
Oltvanji primećuje da je „Besnilo“ uvek zauzimalo posebno mesto u Pekićevom opusu i dodaje da zbog svega navedenog, za njega nije bilo nikakve dileme o čemu ću pisati kad ga je Vule Žurić krajem prošle godine pozvao da, „uz pregršt zvučnih domaćih imena“, učestvuje u projektu „Pre vremena čuda“.
– Želeo sam da na papiru iskažem šta je ta knjiga uradila meni. Imao sam želju da napišem nastavak „Besnila“, i to klasičan, onakav kakav je zapravo bio najpopularniji kod filmskih hitova osamdesetih, zbog vremena u kom je samo delo nastalo, kao i zbog činjenice da je i ono na neki način blokbaster, epski, bogat, visokobudžetni hit. Što nije bio lak zadatak, ne samo zbog strahopoštovanja u samom startu prema predlošku, već i zbog činjenice da je mesto radnje romana, londonski aerodrom Hitrou, na kraju knjige potpuno uništen, zajedno sa svim glavnim junacima, a virus nominalno zaustavljen. U šali sam na društvenim mrežama 11. januara zabeležio da moram da napišem „samo“ nešto što je istovremeno adaptacija, nastavak, pastiš i samo moje – govori nam Oltvanji i dodaje:
– Mozgao sam i mozgao, i na kraju stigao do rešenja, nastavka koji se dešava u Beogradu ovih dana, a koji je nedvosmisleno deo univerzuma „Besnila“ i logično nadovezivanje na njega. Činjenica da smo usput, dok su priča i antologija u kojoj će ona biti objavljena nastajali, dobili pravu pravcatu pandemiju svetskih razmera o kakvoj je Pekić toliko uverljivo i, ruku na srce, proročanski, pisao u svom slavnom romanu, kao i da se ovaj zbog toga 2020. godine vratio u sam vrh top liste najčitanijih, nije me omela. Štaviše, na trenutke mi je predstavljala preko potreban podstrek. Gledaš oko sebe šta se dešava, malo strepiš i želiš da pobegneš od svega, a onda malo zađeš u svoj (i Pekićev) izmaštani svet u kom se dešava nešto vrlo slično, ali tu, ako ništa drugo, možeš da dođeš do vlastitih raspleta. Tako je nastao „Nulti pacijent“.
– Naravno da me zanima šta bi na moju priču rekao Pekić. U najmanju ruku, nadam se da bi ga razgalila – dodao je Oltvanji.
