Živimo u vremenu laži, kada nam je potrebna iskrenost i ova predstava to nudi, kaže za Nova.rs Darko Bajić, reditelj komada "Osama - Kasaba u Njujorku" po delu Vladimira Kecmanovića, koja će večeras biti odigrana 100. put na Sceni "Danilo Bata Stojković" u Zvezdara teatru.
Kecmanović je za potresnu priču, ispisanu u romanu „Osama“ u kojoj stariji musliman iz Bosne pripoveda svoj život nekadašnjem zemljaku s kojim se susreo u Americi, gde je dospeo posle ratova i raspada Jugoslavije, dobio nagrade Instituta „Ivo Andrić“ i „Pečat vremena“. A interesovanje za predstavu od premijere, 4. aprila 2018, ne jenjava i uvek je unapred rasprodata.
– Napravio sam predstavu o virusu rata koji nas je emotivno i mentalno porazio. Još u sebi tražim objašnjenje. To je priča koja nije zasnovana na jednoumlju, ni na kakvoj politici, nego na sjajnom romanu koju je Kecmanović u dahu napisao upravo zbog toga što je želeo da pokaže zašto se sve na takav strašan način promenilo i zašto smo svi mi krivi. Zašto ljudi koji su živeli u Jugoslaviji ispaštaju zbog toga što su živeli u jednom drugačijem sistemu, kao da je ovaj koji je došao mnogo bolji. To je kompleksna priča koju smo uspeli da dramatizujemo Kosta Peševski i ja, odnosno da pokušamo da kroz predstavu zajedno sa publikom doživimo jednu vrstu katarze i pokušaja da se svesno bez mržnje udaljimo od onoga što se desilo – objašnjava Bajić.
Scenarista i dramaturg Kosta Peševski prisetio se dana kada ga je reditelj, s kojim godinama radi na filmu, pozvao i dao mu roman „Osama“ da pročita:
– U Zvezdara teatru je već neko vreme postojala ideja da se napravi predstava ali su se isprečila dva problema. Naime, roman koji je sam po sebi odličan nije bio zahvalan za dramatizaciju, mnogi su govorili i nemoguć. A kada nemate tekst onda nemate ni reditelja koji će da se „upeca“ što je bio drugi problem. Tu smo Darko i ja bili srećan izbor kao tandem koji je već navikao da rešava nemoguće misije, to nam je zapravo vremenom postala jedina pozicija s koje možemo da damo najbolje. Darko je poznat po tome da kad zagrize ne pušta, a ja sam u tom trenutku bio toliko željan prave prilike da sam odmah odgovorio da roman može da se dramatizuje iako nisam imao pojama kako.
Upravo to da se nađe ključ po kojem će roman postati scenski izvodljiv, za Peševskog je bio najveći izazov:
– Njegova osnova je bila dramski prebogata ali struktura je bila velika prepreka jer nije odgovarala pozorišnom jeziku. Pošto sam po prirodi i načinu razmišljanja konceptualista, u startu sam se izmestio iz dramaturškog načina razmišljanja i prebacio na traženje rešenja kroz koncept koji bi na scenu preneo ono što je bio najveći problem. A to je što priča sve vreme teče iz flešbeka i ima velike vremenske skokove. Tako sam stigao do rešenja koje je moglo da istrpi ta dva faktora i okrene ih u korist predstave. Ali, neću da ga otkrivam šta je to zbog onih koji još nisu gledali predstavu, šteta da im kvarim iznenađenje.
I danas se, kako kaže, s radošću seti perioda stvaranja „Osame“ i uglavnom pamti trenutke kada su upadali u ćorsokake koji su dovodili u pitanje njeno ostvarenje i izlazak na scenu.
– A bilo ih je raznih, nekad mi se činilo da sve ide kontra nas i naših planova i ideja. Na kraju je ispalo van svih naših očekivanja, zaista nisam ni sanjao da će ovo postati kultna beogradska predstava. Ali, možda ona i ne bi bila ovoliko dobra da nije prošla kroz sva ta iskušenja. Poteškoće u nastanku nekad umeju da izazovu unutrašnji naboj koji se prenese na delo. Ipak, najlepši trenutak mi je bio onaj kada se na premijeri spustila zavesa a scenom „Bata Stojković“ istog trenutka prolomili eksplozija aplauza i ovacije koji su trajali veoma dugo. Nikada nisam, ni pre ni posle, doživeo takvu reakciju ni na jednoj svojoj premijeri – kazao nam je Kosta Peševski.
Ističe da je često gledao predstavu i da je najupečatljiviji njen kraj koji svaki put publiku dovede do iskrenih suza.
– „Osama“ je priča koju je svako od nas na ovom tlu na neki način preživeo lično. Oni koju su verovali u iluziju bezbrižnosti i sigurnost zemlje koja se preko noći raspala, koji nisu gledali na poreklo i veroispovest kada su s nekim gradili zajednički život, oni koji su se rađali iz mešovitih brakova, koji su gledali kako dojučerašnji talog društva izrasta u moćnike i gospodare ratova, svako ko je nešto izgubio u tih deset godina, a to je apsolutna većina. Razlog zašto se ova predstava voli je sigurno taj momenat identifikacije, prepoznavanje ličnih drama i tragedija iz bliske prošlosti. I naravno, publika reaguje na humor koji je stalno prisutan čak i kada su najdramatičniji trenuci. To neodustajanje od humora i onda kada je najteže je takođe obeležja lokalnog mentaliteta koji je ljudima blizak.
I Peševski i Darko Bajić se slažu daje popularnosti predstave doprinela i sjajna glumačka ekipa.
– Na čelu sa virtuoznim Andrijom Kuzmanovićem i mladim glumcima koji su u podeli od studentskih dana a sada su to sve proslavljeni mladi glumci. Oni već 100 puta podižu publiku na noge, uz suze i buran aplauz na kraju svakog izvođenja – dodaje Bajić.
U predstavi „Osama“ igraju Jovan Jovanović, Iva Ilinčić, Branko Janković, Isidora Simjonović, Amar Ćorović i Andrija Kuzmanović, koji je za ulogu pripovedača ovenčan brojnim nagradama.
– Bilo mi je važno da pripovedač ima sve što nosi ljudskost. Osobine i vrline jednog normalnog čoveka, kome svi težimo. Uopšte me nije zanimalo ko je i šta je, bitno je da je čovek u biti, ljudsko biće, neko ko hoda ovom planetom i ko bi trebalo da bude jedno od najpametnijih bića. Nisam branio ni veroispovest, ni poziv, već samo ljudskost. Ljudi se ovde prepoznaju zato što ovo jeste životna predstava, ima sve elemente života u pravom smislu. Zato je meni interesantno da je igram, a ljudima da gledaju. Vidim da se vraćaju da ponovo gledaju predstavu i da su lepo raspoloženi kad se predstava završi, bez obriza što neki plaču. Sve je to sastavni deo života – rekao je Kuzmanović povodom jubilarnog 100. izvođenja „Osame“.
Za Ivu Ilinčić, koja tumači lik Milice, je je sve u vezi ovog komada bilo iznenađenje, posebno to što su uspeli da rasprodaju predstavu u vreme kada su bili studenti za koje niko nije čuo.
– A danas smo stigli do stotke. U mom srcu ova predstava će zauvek da zauzima posebno mesto. Tek sada kada imam druge predstave shvatam koliko je ova dragocena i kako se jako retko poklopi ekipa u podeli i energija kojom mi svi odišemo zajedno – priča Iva.
Za njenog partnera na sceni Jovana Jovanovića „Osama“ nije samo predstava, nego je praznik, privilegija, odrastanje, poverenje, poštovanje i ljubav.
I ceo autorski tim se slaže sa ovim zaključkom – scenografkinja Vesna Popović, kostimografkinja Dragica Laušević i kompozitor Dejan Pejović.
– I ne treba zaboraviti Zvezdara teatar, koji omogućava stvaraocima apsolutnu slobodu u svakom smislu. Zato nije čudo što se ovakav „Osama“ dogodio baš u tom pozorištu – zaključio je reditelj Darko Bajić.
Bonus video: Jubilej predstave „Osama – Kasaba u Njujorku“