3
Snimanje filma je dugotrajan i iscrpljujući proces, pa smo se na početku pribojavali kako će se migranti snaći. Ali, oni su prošli mnogo gore stvari da bi stigli do Srbije, kaže reditelj Stefan Arsenijević, čiji će se film "Strahinja Banović" takmičiti za Kristalni globus na 55. međunarodnom festivalu u Karlovim Varima .
To je prvi put posle pet godina da Srbija ima dugometražni igrani film u glavnom takmičarskom programu uglednog festivala i prvi put nakon 20 godina u glavnom programu Karlovih Vari. Arsenijević je u karijeri dobio više od 30 nagrada za kratke filmove. Sa debitantskom „(A)torzijom“ osvojio je Zlatnog medveda na Berlinalu, nagradu Evropske filmske akademije i bio je nominovan za Oskara. Drugi dugometražni film snimio je nakon 10 godina pauze. U njemu je glavni junak migrant iz Gane koji je uzeo srpsko ime, uči jezik, volontira u Crvenom krstu, pokušava da dobije azil i san mu je da bude profesionalni fudbaler. Sa druge strane, njegova žena glumica ne snalazi se u novoj sredini, a onda harizmatični Ali unosi nemir u njihov život…
Kada kažete da je „Strahinja Banović“ bio „po mnogo čemu poseban, neuobičajen projekat”, na šta mislite?
– Pre svega bilo je izazovno transponovati srednjovekovnu narodnu pesmu u savremeni kontekst. Tu sam imao dvojicu sjajnih saveznika, kolegu i najboljeg prijatelja Bojana Vuletića sa kojim sarađujem od studija i francuskog scenaristu Nikolu Dukreja. Želeli smo da adaptaciji pristupimo slobodno, da napravimo svoju, modernu verziju koja je danas aktuelna, ali vernu izvornom duhu ove prelepe i zagonetne pesme. Naravno, gledali smo i klasični Mimičin film i čitali i ingenioznu Mihizovu dramatizaciju za pozorište koja nas je dodatno ohrabrila da budemo slobodni i svoji.
Šta je bio sledeći korak?
– Taj uzbudljivi ljubavni trougao smestili smo u migrantsku krizu koja je u tom trenutku bila u punom jeku. Istraživali smo njihove sudbine, razgovarali sa migrantima, volontirali. Mogli smo lako da se prepoznamo u mnogima od njih. Bio je tu značajan broj obrazovanih ljudi iz srednje klase koje je zadesila nesreća. Bilo nam je važno da naši junaci nisu žrtve, već da su jaki karakteri, da se bore, da su kompleksni. I da su u prvom planu njihovi međusobni odnosi, a ne izbeglička kriza. Ovaj film je, kao i pesma, pre svega jedna velika ljubavna priča.
Kako je tekao proces kastinga?
– To je bio poseban izazov, pošto su glavni junaci iz Afrike i Sirije. Imali smo tri kasting direktorke, jednu u Francuskoj, drugu u Nemačkoj i treću u Keniji. I proces je dugo trajao. Najteže je bilo naći glumca za naslovnu ulogu, pošto on nosi film, u svakoj sceni je, sve gledamo iz njegove perspektive. Posle samo nekoliko minuta snimka francuskog glumca Ibrahima Kome znao sam da je on naš Strahinja. Potpuno me je fascinirala posvećenost kojom je pristupio ulozi. Insistirao je da pre snimanja dva meseca živi u Beogradu, da upija jezik i kulturu i tako polako ulazi u lik. Jedan od najboljih i najsenzitivnijih glumaca koje sam ikada imao prilike da upoznam.
Dok je Ibrahim već iskusni glumac sa nekoliko glavnih uloga, za Strahinjinu ženu smo izabrali austrijsku glumicu Nensi Mensa Ofei koja je pre toga imala samo jedno kratko pojavljivanje na filmu. Nensi puno igra u pozorištu i fenomenalna je ličnost. Trećeg lika u ljubavnom trouglu, harizmatičnog Alija, igra sirijski glumac Maksim Kalil koji je velika zvezda u arapskom svetu, ali je bio prinuđen da napusti Siriju i sada živi u izbeglištvu u Parizu.
U filmu statiste i manje uloge igraju migranti iz izbegličkih centara u Srbiji. Kakvo iskustvo nosite u radu sa njima?
– Neki su, poput devojčice Vijane Amiri sa kojom smo snimali više dana, rođeni glumci. Snimanje filma je dugotrajan i iscrpljujući proces, tako da smo se na početku pribojavali kako će se migranti snaći. Ali, oni su prošli mnogo gore stvari da bi stigli do Srbije. Snimanje je ništa u odnosu na njihovu odiseju. No ključni trenutak je bio kada nam se na snimanju priključio Maksim Kalil. Osetili smo ogromno uzbuđenje koje se munjevito prolomilo setom. Svi statisti iz arapskog sveta su želeli da se fotografišu sa njim, da budu u sceni zajedno. Odjednom smo počeli da dobijamo dodatne pozive iz izbegličkih kampova. Svi su želeli da snimaju. Tek tad smo shvatili kolika je Maksim zvezda.
Ciklus tribina u beogradskom Domu omladine posvećen je „identitetu srpskog filma u 21. veku”. Postoji li tako nešto i primećujete li neke osobenosti filmova nastalih u Srbiji u poslednje dve decenije?
– Devedesete su gotovo dokrajčile domaću kinematografiju. Fascinantno je da je ona ipak opstala i pokazala vitalnost i u tim strašnim vremenima. Novi vek je sa demokratizacijom tehnologije omogućio da se snimaju i neki manji, neočekivaniji filmovi. Generalno mi se čini da smo zemlja sa ogromnim filmskim potencijalom, sa značajnom filmskom tradicijom zahvaljujući brojnim generacijama autora pre nas i sa nekim novim klincima koji prave uzbudljive, svoje filmove. Kao i u svemu drugom, taj naš potencijal nije potpuno iskorišćen, zbog finansijskih okolnosti. Ali da se ovde uprkos svemu prave zanimljivi i dobri filmovi, to je svima jasno.
Koje nove projekte razvijate?
– Već duže razmišljam o novom filmu, ali još je rano da o tome pričam. Imam i ideju za seriju. Jako mi je zanimljiv ovaj bum koji se i kod nas i u svetu trenutno dešava. Serije pružaju mnogo zanimljivih mogućnosti razvijanja priča i likova tokom dužeg vremenskog perioda. To bi bio potpuno novi izazov za mene.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
