0
Izložba "U sećanje na Paolo/Siniša" biće otvorena 6. jula u 19 časova u Muzeju primenjene umetnosti. Postavka ima za cilj da podseti na dva velika fudbalera - Paola Rosija i Sinišu Mihajlovića.
Nakon svečanog otvaranja, koje će trajati čitava dva sata, a uveličaće ga brojne zvanice i članovi porodica pokojnih fudbalskih zvezdi, vrata Muzeja primenjene umetnosti otvaraju se i za publiku i ljubitelje lika i dela italijanskog golgetera i srpskog veziste.
Na izložbi su spojene dve, kako navode iz Muzeja primenjene umetnosti, ne samo fudbala, već i životnog stila. Na otvaranju će se obratiti prisutnima direktorka MPU Biljana Jotić, potpredsednica Vlade i ministarka kulture Maja Gojković, ambasador Italije u Beogradu Luka Gori, članovi porodica Rosi i Mihajlović (Federika Kapeleti, Paolova supruga i Dražen Mihajlović, Sinišin brat), predsednik Italijanskog instituta za kulturu u Beogradu Roberto Ćinkota, direktor izložbe Marko Škembri…
Izložba „U sećanje na Paolo/Siniša“ prostiraće se iz Glavne galerije u galerije Anastas i Galeriju mladih. Čitava postavka organizovana je u delovima posvećenim Paolu Rosiju, Siniši Mihajloviću, međunarodnom i jugoslovenskom sportu i običnom životu. A lajtmotiv izložbe jesu lične karakteristike fudbalskih ikona u javnoj kulturi i javnom životu Srbije i Italije.
Mnogo je, osim Italije u kojoj su igrali i radili, paraleli između dva vrsna fudbalera, od kojih je prvi preminuo 2020. u 64. godini, a Siniša, deceniju mlađi, prošlog decembra. I mnogo toga ih spaja.
Rosi je i danas jedan od najlegendarnijih špiceva „azura“. Tokom karijere kao napadač igrao je za Juventus, Komo, Vičencu, Peruđu, Milan i Veronu, gde je i završio karijeru 1987, iste godine kad je Čiro Blažević pošto-poto Sinišu Mihajlovića hteo da dovede iz Borova u zagebački Dinamo.
Paolo Rosi je za reprezentaciju Italije odigrao 48 utakmica i postigao 20 golova, a postao heroj „azura“ na Svetskom prvenstvu koje je održano 1982. godine u Španiji. Sa postignutih šest golova bio je najzaslužniji što je Italija osvojila titulu svetskog prvaka. Tad je postigao het trik protiv Brazila, u utakmici u okviru grupne faze u kojoj je njegova Italija pobedila karioke s 3:2. Upravo to bio mu je najdraži gol u karijeri, priznao je Rosi kad je 2016. prvi put boravio u Beogradu:
– Prvi protiv Brazila mi je omiljeni gol u karijeri. On mi je otvorio vrata i omogućio da idem dalje!
Na tom Mundijalu postigao je i dva gola protiv Poljske u polufinalu i jedan u finalu protiv Zapadne Nemačke. Osvojio je, na kraju, Zlatnu loptu kao najbolji strelac, kao i Zlatnu loptu za najboljeg igrača Evrope.
Nagrade i pehari nisu bili „strani“ ni Siniši Mihajloviću, koji je profesionalnu karijeru počeo u novosadskoj Vojvodini, s kojom je, pod trenerskom palicom Ljupka Petrovića, osvojio titula prvaka Jugoslavije.
Kad je Petrović preuzeo Crvenu zvezdu doveo je i Mihajlovića. Teško da je bilo koji vatreni Zvezdin navijač zaboravio Sinišin gol protiv Bajerna iz Minhena u polufinalu Kupa šampiona, ili pogodak u penal seriji na finalu u Bariju, protiv Olimpika iz Marseja, kada je Zvezda u Bariju osvojila prestižnu titulu.
Kad se jednom osvrtao na igračku karijeru Mihajlović se prisetio da mu se ostvario dečački san da igrao u Crvenoj zvezdi, a upitan koji mu je gol urezan u sećanje, kazao je:
– Svi golovi su mi dragi, to je kao kad pitate oca, koje dete mu je najlepše… Nisam neko ko je postigao 300 golova, ali nisam ni neko ko je dao tek nekoliko. Ne znam koji je bio najlepši, ali znam koji mi je najdraži. Svakako onaj u polufinalu Kupa šampiona protiv Bajerna u dresu Crvene zvezde.
Sa crveno-belima imao je ugovor na četiri godine, ali je nakon dve, sa peharima Kupa evropskih šampiona, Interkontinentalnog Kupa i dve titule u prvenstvu Jugoslavije leta 1992. otišao u Rosijevu Italiju – u Romu koju je tada trenirao Vujadin Boškov. Ispostaviće se da će mu dve sezone u Rimu biti, po sopstvenom priznanju, najgore u karijeri. Nezadovoljan, 1994. prešao je u Sampdoriju, da bi četiri godine kasnije postao igrač Lacija i odmah osvojio Superkup Italije, potom i Kup pobednika kupova, uz Dejana Stankovića, tad novu akviziciju rimskog kluba. S rimskim klubom osvojio je i UEFA Superkup, Seriju A i Kup Italije.
Za reprezentaciju naše zemlje odigrao je 63 utakmice, i postigao je deset golova. Bio je učesnik Svetskog prvenstva u Francuskoj 1998. i prvenstva Evrope, dve godine kasnije u Belgiji i Holandiji. Igračku karijeru završio je oproštajnom utakmicom u Novom Sadu 2007. godine.
Odmah nakon završetka igračke karijere započeo je trenersku, kao asistent Roberta Manćinija. Na Apeninima je vodio Bolonju, Kataniju, Fjorentinu, Milan, Torino… Bio je nešto više od godinu dana selektor Srbije, no podneo je ostavku 2013. kad Srbija nije uspela da se plasira na Svetsko prvenstvo u Brazilu.
– Stanković i Mihajlović su zaista ostavili veliki trag ne samo u klubovima za koje su igrali, već u celoj Italiji – govorio je Paolo Rosi o Dejanu Stankoviću i Siniši Mihajloviću kad je boravio u Beogradu.
Dugo je Mihajlović bolovao od leukemije, od koje je i preminuo u decembru prošle godine.
Organizator izložbe „U sećanje na Paolo/Siniša“ su World Camp International i Fondacija Paolo Rosi, pod pokroviteljstvom Italijanske ambasade i Italijanskog instituta za kulturu u Beogradu, i partnerstvo FIFA muzeja, FIFA i Antene. Postavka će, kako navode iz Muzeja primenjene umetnosti, moći da se pogleda od utorka do subote u periodu od 11 do 19 časova, odnosno nedeljom od 11 do 18 sati, a trajaće u muzeju, na beogradskoj adresi Vuka Kardžića 18, do 3. avgusta.
Bonus video: Kako je pričao Siniša Mihajlović
