0
Što se tiče društvenog angažmana svog debi filma, Saim Sadiq može da bude više nego zadovoljan, a i mi sa njim. "Joyland" je film koji vrlo oštro napada (religiozni) patrijarhat kao kičmu pakistanskog društva, koji se bavi ženskom emancipacijom i seksualnošću, a kao glavne junake ima jednu trans osobu i jednog gej muškarca.
FAF28: JOYLAND (2022, r. Saim Sadiq)
Neko maliciozan bi mogao da kaže da je Sadiq na formularu za finansiranje štiklirao sve što autoru može da otvori fondovske i festivalske trezore. No, kada izaplaudiramo hrabroj temi i njenom poprilično beskompromisnom angažmanu, kakav nas film čeka?
Moram da priznam da sam prvom polovinom, a možda i koji minut duže, bio poprilično nedirnut i zapravo razočaran što je Sadiq odlučio da se konfekcijski pozabavi jednom trendovskom temom (trans osoba u vrlo neprijateljskoj sredini). Iako je seting obećavao.
Haider je mlađi od dva brata, koji za razliku od starijeg, iako oženjen, nema već četvoro dece. Sadiq nam odmah na početku, čak i pomalo konzervativno, pokazuje da je Haider na svaki način slabić (koji ne ume „ni kozu da zakolje“). Do nekakvog pomaka u njegovom životu dolazi kada nađe posao, kao plesač u lokalnom „mulenružu“ ‘Joyland’, čiju jednu plesačku trupu vodi „madam“ Biba, trans-osoba u koju će se Haider zaljubiti.
U suštini, „Joyland“ funkcioniše kao priča o trouglu koju čine Haider i Biba i njegova žena Mumtaz, koja pored toga što zatrudni lagano spoznaje „u šta se udala“ i ona je de facto najveća žrtva ovog filma. Paralelno sa ovim junacima, Sadiq nam pokazuje lepe, ružne i komplikovane strane pakistanskog društva kroz metaforično nepokretnog pater familiasa, komšinicu koja ima osećanja prema njemu, sestrinsko druženje supruga dva brata i religiozno-plemensku važnost muškog potomstva.
Međutim, u poslednjoj trećini filma, Sadiq se s angažmana prebacuje na dramu i počinje psihološkije da se bavi svojim junacima, od kojih neki, poput Haidera, iz novopostavljenih pozicija „žrtve“ postaju licemeri, žrtve postaju tirani, tiranima se ljulja tlo pod nogama, a oni koji to „sve“ više ne mogu da trpe odlučuju da ne zatru put samo sebi… „Joyland“ odjednom demonstrira oporu, bolnu i tragičnu opoziciju svom naslovu i postaje vrhunska drama kakva nas ponekad u ovoj žestini sačekuje u iranskim filmovima, recimo, Mohammada Rasoulofa. Prava je šteta što „Joyland“ od početka nije više bio skoncentrisan na unikatnije (psihološke) detalje svojih junaka i sa manjim fokusom na aferu Haidera i Bibi, jer mogla je ovo da bude vrhunska dramska studija raspada jedne porodice, koja predugo, a možda i nikada, nije to ni bila.
OCENA: 7/10
Bonus video: Otvaranje Festivala autorskog filma
