0
Nakon što je sinoć primio Počasno srce Sarajeva za doprinos kinematografiji, veliki američki glumac, ali i reditelj Džon Torturo svratio je danas do Festivalskog trga da popije kafu s obožavaocima, novinarima, raznim umetnicima.
– Legendarni Džon Torturo sedi na kauču i pije bosansku kafu, zamislite – tim rečima predstavila ga je moderatorka susreta, a već na startu razgovora uz kaficu, doduše pod vrelim sarajevskim nebom, kraj Narodnog pozorišta, njujorški umetnik sumirao je utiske koje je do sad poneo sa 30. Sarajevo film festivala:
– Veoma sam srećan što sam ovde. Ne smeta mi što mi ljudi prilaze i slikaju se sa mnom, jer, na sreću, ne žele baš svi da urade selfi sa mnom. Uživam u ovom gradu i u ovoj multikulturalnosti. Drago mi je i što ovaj festival nije poput filmskog marketa gde ljudi samo prodaju filmove. Osvežavajuće je – primetio je Torturo, a na pitanje kakva mu je kafa, odgovorio je:
– Ja sam veliki ljubitelj kafe, i da, dobra je bosanska kafa!
Iako je ovo jedan od prvih puta da se obreo u ovom regionu prisetio se iskustva rada s bosanskim rediteljem Ademirom Kenovićem u istorijskoj drami „Tajni prolaz“ iz 2014. godine:
– Mislio sam da je to interesantna priča i zato sam pristao da ga radim. Takvu storiju do tada nisam igrao na velikom platnu. Sreo sam se sa Ademirom sada u Sarajevu, i prisećali smo se snimanja… A sećam se da se film snimao u Luksemburgu, gde je napravljen set tako da liči na Veneciju, sa svim onim gondolama. Teško je bilo to napraviti. Igrala je u filmu i moja supruga Ketrin, deca su nam bila tamo za vreme snimanja i zato je bilo zabavno. Doduše, moja žena je tada dojila, a morala je da nosi korset što je bilo bolno i nimalo zabavno. Na sreću, ja nisam morao da nosim korset (smeh). Drugačije je bilo iskustvo – prisetio se Torturo.
A govorio je i o davnašnjem filmu koji je sinoć prikazan nakon što mu je uručeno Srce Sarajeva – „Barton Fink“ braće Koen.
Ovaj film iz 1991. je u Kanu, što je retkost, osvojio tri glavne nagrade (najbolji film, režija i glumac), a još uvek je relevantan, primetila je moderatorka, jer govori o eksploataciji u Holivudu:
– S tom eksploatacijom se i danas srećem, ali opet i ne srećem. Filmu prilazim tako da ga radim kako bih ljude držao budnim. Ne zaboravite da su Holivud napravili ljudi iz Evrope. Iz Mađarske, Rumunije, Poljske, Italije, Jevreji – oni su napravili holivudsku mašineriju. Holivud je evropska kreacija. Ovaj film se dešava tridesetih, ali morate da se vratite u dvadesete, kad je polovinom te decenije Amerika zatvorila vrata svima iz Evrope, jer ih je bilo previše. Elija Kazan, Miloš Forman, Fric Lang dolaze iz tog sveta. A „Barton Fink“ je više priča o karakterima, sa „horor“ elementima u sebi. Gledao sam sinoć prvih dvadesetak minuta i zaista vas uvuče film. Ja ga vidim kao film o čoveku koji živi u svojoj glavi – objasnio je i izneo sud da je, na primer, sedamdesetih, za razliku od današnjeg doba, bilo mnogo dobrih filmova, naročito u Americi.
– Da bi neko cenio kinematografiju moraš ga od malena upoznati sa dobrim stvarima, izazivati ih, a ne učiniti ih glupljim. A kad su krenuli blokbasteri sve se promenilo. Doduše, uživao sam u snimanju poslednjeg „Betmena“ jer je to kao film-noar, čak liči pomalo na „Kuma“. Ali, nisam radio blokbastere sve do „Transformersa“, pre sam ih sve odbijao, i nikada zbog toga nisam zažalio. A „Transformerse“ sam radio samo zbog svoje dece, molili su me. Ali, to je za mene više skeč, neka vrsta igre s decom, a ne prava stvar.
Pomenuo je i velikog sineastu, koji predsedava žirijem Sarajevo film festivala – Pola Šredera, priznajući da je uživao u njegovim filmovima oduvek, kao i ostvarenjima za koje je pisao scenario, poput onih Martina Skorsezea:
– Ti ljudi su bili moji heroji. Šta reći za „Razjarenog bika“. Kad je trebalo da počne da se snima taj film moj prijatelj i ja smo igrali komad besplatno na Of-of Brodveju. Došao je jedne večeri Robert de Niro i pitao nas da dođemo da se upoznamo sa Skorsezeom. Martin nam je rekao da scenario još nije gotov, a mi smo za komad adaptirali jednu scenu iz iste knjige „Raging Bull: My Story“. De Niro je bio uporan, hoteći da nam namesti posao u filmu, ali bili smo premladi za te uloge. Šta reći o Polovom radu, pa „Taksista“ je film koji je ostavio tako snažan utisak na mene…
Objasnio je i kako je Hesus, kultni lik kojeg igra u „Velikom Lebovskom“, opet braće Koen, nastao:
– U to vreme igrao sam u teatru komad „La Pura Vida“ i to je bio taj lik koji mi je bio inspiracija za rolu kod braće Koen. Mislio sam da će biti velika uloga, ali rekli su mi -iznenadićeš se… I tako je i bilo. A ona čuvena scena plesa, bila je improvizacija. Plesao sam da bih zabavio svoje prijatelje na setu. Kad su mi pokazali šta sam uradio malo sam bio posramljen. Igrao sam kao Muhamed Ali u ringu, a braći Koen je to bilo zabavno. Uvek Koenovi daju svakom da proba i, ako je nešto dobro, ući će u film.
Priznao je da ne može da izdvoji samo jednu rolu iz svog pogolemog opusa, no dodao je:
– Film „Primirje“ Frančeska Rosija je za mene, možda, nešto što bi moglo da se izdvoji. Jer, pet godina smo radili na njemu i bilo je izuzetno teško zbog fizičke transformacije, morao sam mnogo da smršam, ali takvo iscrpljujuće iskustvo može biti i obogaćujuće.
Na pitanje koji je najbolji način za pisanje scenarija, osvrnuo se na svoje iskustvo:
– Pisao sam scenarija, bio koscenarista, radio tuđe, od kojih mi se neki nisu nimalo sviđali. Kad vidiš scenario znaš odmah da li je neko talentovan pisac, pogotovo ako je priča intimna stvar. Kad to vidim, odmah sebi kažem – Vau, ovo je svet o kojem ne znam mnogo. Mislim da je to dobar način – početi od sebe. Pisati dramski komad je mnogo teže nego raditi scenario. Drama je jedna od najtežih formi. Ako volite Bergmana ili Felinija, od njih se može crpeti inspiracija, ali uvek treba krenuti od lične priče, osećanja. I obratiti pažnju koliko je tekst „muzikalan“. Doduše, moje mišljenje ne bih uzeo kao jevanđelje – kazao je kroz smeh Torturo, izdvojivši kao vrhove dramske umetnosti Čehova i Beketa, ali i Kafku:
– Nedavno sam radio adaptaciju s Arijelom Livijem knjige Filipa Rota „Sabbath`s Theater“. Obožavam Rota. To mi je bilo veoma značajno da uradim, a da pride njegovu priču, specifične rečenice nikako ne ne izvrnem ni u kom smislu.
Vratio se i na početke, setivši se da mu je tada cilj bio da obezbedi sebi život radeći interesantne stvari u pozorištu:
– Nikoga nisam znao u svetu filma… Nerviralo me je što tu svi moraju super da izgledaju, uprkos tome što mnogi nisu talentovani, daroviti… Kada sam dosanjao film, naučio sam, dolazeći iz pozorišta, kako da se prilagodim kameri. Još uvek sam iznenađen što mogu sve ovo da radim. I ni danas to ne uzimam zdravo za gotovo. Moraš imati disciplinu. Ne nazivam sebe umetnikom, to će drugi reći, već prilazim poslu kao veštini, u gotovo religioznom smislu. To je pričanje priča, koje je deo svake religije. Ako dotakneš ljude svojom izvedbom, to je kao religija, pa i ja sam tako bio dirnut ljudima. Svako treba da izvuče najbolje što može iz sebe. I da to održava. Moj cilj je uvek bio da rastem, učim, i održavam kontinuitet.
Pričao je i koliko je muzika bitna u njegovom životu…
– Volim svu muziku. Moja mama je bila pevačica, njena braća džez muzičari, ali nažalost mama moja nije nastavila s pevačkom karijerom. Volim muziku iz Evrope, soul, džez, pop muziku, pa i Džipsi kingse (smeh). Kad pišem nešto muzika me inspiriše. Muzika je čista emocija, mnogo je bitna. Radio sam i dokumentarac o napolitanskoj muzici, i mnogo poštujem muzičare, čak mi je lakše da pričam s njima nego s glumcima. Krivo mi je što nisam nastavio da sviram klavir, jer sam prešao na bubnjeve. Ali, moja fantazija je bila da budem saksofonista!
Naglasio je kako, uprkos slavi, pokušava da vodi normalan život:
– Vozim se metroom, idem da pazarim. Trudio sam se uvek da me slava ne dotiče. Smetaju mi jedino selfiji…
Uvek ga je, otkrio je, interesovalo ljudsko ponašanje:
– Mene fascinira ljudsko ponašanje. Kafkijansko ponašanje. Moj brat je imao mnogo problema, šizofreniju, na kraju nervni slom, a bio sam njegov staratelj. Sva ta lečenja koja su počela sedamdesetih, i celo to putovanje bilo je teško za sve. Veliki uticaj na mene brat je nehotice, kao što mi je i rekao, imao i pružio mi mnogo materijala. Ja sam jedini iz svoje porodice koji nije išao na psiho terapiju, doduše išao sam na grupnu s bratom. Ja rad vidim kao terapeutski.
No, dodao je da rad može i svakog da košta:
– Ako igraš komad osam puta za sedam dana tvoje telo ne diše i to može biti iscrpljujuće. Moraš da naučiš kako da se oporaviš od toga – kazao je, a na pitanje kako se sprema za ulogu ili piše scenario bio je iskren:
– Vrlo često susrećem ljude i intervjuišem ih. Razgovaram sa ljudima za komad ili ulogu i onda kradem od njih. Ja sam lopov! Kradljivac koji uzima od svakog ponešto, i onda mnogo tih malih delova pretvore se u nešto veliko.
Na pitanje Nova.rs bira li pozorište ili film, diplomatski je odgovorio:
– Biram ono što je dobro i izazovno. Dakle, ne mogu da se odlučim samo za teatar, iako sam tu počeo, ili film. Ali, teatar je specifičan. Volim da radim u pozorištu, jer je to samo tad, i znam da neću biti ni na kakav način „upotrebljen“. Ali, volim da imam to unakrsno iskustvo, dakle da radim i jedno i drugo. Jer oba domena imaju svoje čari – kazao je naš sajt Torturo.
Nisam odolela a da mu ne postavim još jedno pitanje… Na jučerašnjem masterklasu jedna dama je priznala da joj je Torturov opus, na neki način, spasio život. Upitan koliko mu to znači, Džon Torturo je za Nova.rs rekao:
– To te tera da razmisliš… Mislim da ne znam da li je to što je ta dama rekla potpuno tačno, ali ako možeš da dodirneš bar jednu osobu, pa raduje te to. Tvoj posao onda ima smisla. Kao kad je neko u bolnici, i dok leži na bolničkom krevetu, ti mu ispričaš neku priču i bude mu lakše. Nisam doktor, ni hirurg, ne spašavam ljudske živote, ali, eto pomažem. Mada sam jedno vreme želeo da budem doktor. Ali, na sreću nisam!
A kad se završio susret skromni i divni Džon Torturo potpisivao se na postere, akreditacije, papiriće… Pristao je i da se fotografiše. I sa mnom. I nije bio selfi!
A kad je gomila nagrnula da se slika s njim, duhovito je rekao:
– Počeću svaku fotku da naplaćujem po evro!
Bonus video: Masterklas Tortura
