0
U Kikindi je, kao i u slučaju ignorisanja mojih knjiga i nagrada, i u vezi sa ostvarivanjem prava na status samostalnog umetnika, reč o potpuno doslednom ignorisanju, kaže za Nova.rs pisac Srđan V. Tešin.
Aktuelni je laureat jednog od naših najznačajnijih književnih priznanja – Andrićeve nagrade. Dobio je pre nekoliko meseci priznanje Zadužbine Ive Andrića za zbirku pripovedaka „Crna Anđelija i druge zverske priče“ u izdanju „Arhipelaga“. A i pre Andrićeve nagrade Srđan V. Tešin ovenčan je brojnim drugim priznanjima. Ovaj pripovedač, romanopisac i antologičar, koji je diplomirao na poetici kratke priče, rođen u Mokrinu 1971. godine, priredio je sedam tematskih antologija, panorama i izbora kratkih priča, i objavio 13 knjiga proze.
Tešinova proza prevođena je na desetak evropskih jezika, a zastupljen je i u domaćim i inostranim antologijama i izborima iz srpske savremene književnosti. Dobitnik je stipendije iz Fonda „Borislav Pekić“, Medalje kulture za multikulturalnost i interkulturalnost Zavoda za kulturu Vojvodine, Nagrade Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, Nagrade grada Niša „Maleni cvet“. Tešinove „Priče s Marsa“ bile su u najužem izboru za Andrića i priznanje „Zlatni suncokret“, a „Mokrinske hronike“ u finalnom izboru za NIN-ovu nagradu. Ali, to izgleda nekima, bar zvaničnicima Kikinde, koja je Tešinov dom, nije dovoljno…
Možda bi za „slučaj“ pisca Srđana V. Tešina prigodno bilo pozvati se na onu već „izanđalu“ rečenicu koju je po predanju izgovorio Isus Hrist: „Niko nije prorok u svom selu“. Tešin se, pak, za Nova.rs poziva na onu legendarnu rubriku „Verovali ili ne“.
– Možda bi u nekoj alternativnoj rubrici „Verovali ili ne“ moglo pisati nešto o tome kako u Kikindi, ni u jednoj gradskoj ustanovi kulture, nije promovisana moja knjiga za decu „Luka kaže“, za koju sam dobio nagradu „Maleni cvet“ za knjigu godine, niti roman „Mokrinske hronike“ koji je bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu ili zbirka priča „Crna Anđelija“, za koju sam dobio Andrićevu nagradu. Nije da nešto patim zbog toga, ali u istoj rubrici moglo bi pisati i o tome kako sam, kao dobitnik Andrićeve nagrade, uskraćen za prijem u Gradsku kuću – priča Tešin, obrazlažuči da je to običaj kad „neko od sugrađana ostvari značajan uspeh“.
– Činjenica da sam svojevremeno, u razmaku od nekoliko meseci, dobio nagradu Grada Kikinde za izuzetne zasluge na polju književnosti i kulture, da bi odmah potom dobio i otkaz, takođe bi mogla biti svrstana u tu rubriku – ukazuje pisac.
No, pravi materijal za tu rubriku „Verovali ili ne“, kako ističe Tešin, jeste nešto sasvim drugo:
– Navršilo se tačno sedam godina otkako je Srpsko književno društvo uputilo Molbu Gradskoj upravi Kikinde kojom je obaveštava „da je jedan književnik sa teritorije grada Kikinde ispunio uslove kao samostalni umetnik“, te da je nužno „da preduzme neophodne korake za potpisivanje ugovora između Gradske uprave Kikinda i Srpskog književnog društva“. Do potpisivanja ugovora – i pored različitih urgencija iz reprezentativnih udruženja, Srpskog književnog društva i Srpskog PEN Centra, kao i nadležnih službi Ministarstva kulture – nikada nije došlo.
Tešin za sve one koji, možda, ne znaju podseća da je „status samostalnog umetnika isključivo poreska kategorija koja omogućava licima koja se profesionalno bave umetnošću, i na taj način obezbeđuju prihode za život, da budu zdravstveno i socijalno osigurani“. Samostalni umetnici su, precizira pisac, osigurani po minimalnoj osnovici.
– Najbizarnije od svega jeste činjenica da je taj ugovor i dalje „na čekanju“, odnosno, da je, kao i u slučaju ignorisanja mojih knjiga i mojih nagrada, i u vezi sa ostvarivanjem prava na status samostalnog umetnika, ovde reč o potpuno doslednom ignorisanju – zaključuje Srđan V. Tešin.
Bonus video: Vladan Matijević
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare