2
- Pisao sam bez velikih pretenzija i očekivanja, iz najdublje potrebe da ostavim svedočanstvo o ljudima koji su uticali na mene u godinama mog odrastanja u Mokrinu. Zbog toga sam pogrešno mislio da je možda previše okrenuta ka unutra, i da je pitanje kakav će prijem naići kod šire čitalačke publike, kaže pisac romana „Mokrinske hronike“, koja je u užem izboru za Ninovu nagradu.
Još su mi pomešana osećanja, od neverice i čuđenja do oduševljenja, kaže za Novu.rs Srđan V. Tešin, nakon vesti da je njegova knjiga „Mokrinske hronike“, u izdanju „Arhipelaga“, ušla u najuži izbor za NIN-ovu nagradu.
– Na promociji „Mokrinskih hronika“, koja je održana jesenas u Parobrodu, na pitanje iz publike odgovorio sam da ću odluku o slanju knjige na NIN-ov konkurs prepustiti svom uredniku Gojku Božoviću, jer sam je pisao bez velikih pretenzija i očekivanja. Pisao sam ih iz najdublje potrebe da ostavim svedočanstvo o ljudima koji su uticali na mene u godinama mog odrastanja u Mokrinu. Zbog toga sam pogrešno mislio da je možda previše okrenuta, što se kaže, ka unutra, i da je pitanje kakav će prijem naići kod šire čitalačke publike.
Ulazak „Mokrinskih hronika“ u najuži izbor za roman godine, nastavlja autor, potvrdio je ispravnost Božovićeve odluke, ali i odagnao njegove sumnje u odluku da piše isključivo o onome što je doživeo na svojoj koži i to bez ikakve autocenzure.
– Treba slušati pametnije od sebe – s osmehom dodaje Tešin.
#related-news_1
Na pitanje o tome koliko je NIN-ova nagrada nekoliko godina unazad osporavana, naš sagovornik smatra da je to, ipak, još najprestižnije književno priznanje u zemlji.
– U toku godine, u normalnim okolnostima, književnost na naslovne strane i u udarne vesti dospeva samo tokom Sajma knjiga ili tokom procesa odlučivanja o NIN-ovoj nagradi. Ne može se osporiti njen značaj čiji su dobitnici velikani poput Ćopića, Krleže, Selimovića, Pekića, Crnjanskog, Kiša, Kovača ili Albaharija. NIN-ova nagrada je opštekulturno dobro ove zemlje. I naravno da su je oduvek pratile kontroverze, polemike i negodovanja. Ne moramo se uvek slagati sa odlukama žirija, ali zar ne bi bilo gore kada bismo prema njoj bili ravnodušni? Koga bi se onda ticala? Polemisati se može i to je poželjno, jer se i time skreće pažnja na književnost. Pogrešno je kada polemika završi u tabloidnom blatu i kada su osporavanja zasnovana na ličnim animozitetima, a ne na argumentima.
Na njegov čitalački ukus, kako kaže, uticali su baš NIN-ovom nagradom ovenčani romani poput: „Kiklopa“, „Derviša i smrti“, „Uloge moje porodice u svetskoj revoluciji“, „Hodočašća Arsenija Njegovana“, „Romana o Londonu“, „Peščanika“, „Upotrebe čoveka“,“Forsiranja romana-reke”, „Sudbine i komentara“… O romanima koji su ušli u uži izbor za NIN-ovu nagradu misli da su svi zavredeli pažnju i veruje da su nijanse odlučivale koji će od njih konačno završiti u finalu.
– Kuriozitet je da sam se čak i kao urednik romana „Iz mraka“ Branka Ćurčića, u izdanju Književne radionice „Rašić“, našao u užem izboru. Svima bih preporučio da pročitaju taj roman o političkoj zbilji viđenoj očima jednog partijskog bota. Radujem se romanima Vladimira Kopicla i Davida Albaharija, koji su moji književni uzori i koje izuzetno poštujem.
„Mokrinske hronike“, kako nam je rekao svojevremeno Tešin, ne može nazvati autobiografijom, mada je zasnovana na biografskim činjenicama koje ponekad nisu dovoljno literarne da bi završile u književnosti i zbog toga moraju da pretrpe određene izmene i prilagođavanja. Ipak, najviše su ga dotakle čestitke koje je dobio od svojih Mokrinčana.
– Najsentimentalniju i najličniju poruku poslala mi je moja prijateljica Melita s kojom sam odrastao u Mokrinu, a tiče se moje prerano umrle majke, koja je, takođe, bila pesnikinja: „Milica te sigurno vidi i ponosna je do neba!” – otkrio nam je Srđan V. Tešin, koji živi i radi u Kikindi.
Žiri će laureata objaviti u podne 24. januara, a u konkurenciji su još i romani Ilije Đurovića „Sampas“ (Treći trg/Srebrno drvo), Elvedina Nezirovića „Ono o čemu se ne može govoriti“ (Laguna), Milene Marković „Deca“ (LOM), Vladimira Kopicla „Španska čizma“ (Laguna), i Davida Albaharija „Pogovor“ (Čarobna knjiga).
Bonus video: Kome treba još jedna književna nagrada
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
