0
Za mene kao reditelja ne postoji podela na autorski i komercijalni film. Kroz svoje filmove trudio sam se da tu granicu srušim, kaže za Nova.rs Srdan Golubović, reditelj i predsednik Saveta festivala autorskog filma i selektor.
Sa Festivalom autorskog filma spojio se kao student režije na Akademiji. I kao nekadašnjem gledaocu, koji je u ono tmurno doba devedesetih, upijao sve što je Festival autorskog filma darivao publici Beograda, gledajući filmove i crpeći uticaje ne bi li izgradio svoju osobenu poetiku, reditelj Srdan Golubović dočekuje 30. rođendan FAF-a kao predsednik Saveta i selektor.
Zato se pred početak još jednog Festivala autorskog filma, koji će biti otvoren 22. novembra u Mts dvorani, priseća za Nova.rs kako je od vernog gledaoca postao deo tima koji stoji iza FAF-a:
– Bilo je to zahvaljujući Srđanu Vučiniću koji me je zvao da se priključim festivalu. A za mene je festival bio strašno važan, posebno devedesetih godina. Tačnije, kad je nastao 1994. godine. U to u vreme nije bilo Festa, nije bilo ni izložbi, ni koncerata, a nisu dolazile ni strane pozorišne trupe. I tada je Festival autorskog bila jedna od retkih stvari koja je donosila savremenu umetnost u Beograd. FAF je tad bio jedina naša veza s onim što se dešava u svetu. Eto, ja sam deo festivala blizu 20 godina i jako mi je bilo važno da generacije reditelja i rediteljki, koji su sazrevali i odrastali uz FAF, budu deo festivala. I da pokušaju da pomognu da festival ostane 30 godina značajan, aktivan i s uticajem na nove mlade ljude, kao što je bio i na početku.
Poslednjih godina gotovo sve projekcije na FAF-u su rasprodate, a često se u javnosti, od filmskih znalaca ali i publike, može čuti opaska da je posredi naš najbolji festival, nešto unikatno u ovoj sredini…
– Jeste. Takođe mislim da je festival unikatan. Ono na čemu insistiramo, a u dodiru je s onim što je festival od nastanka, jeste Takmičarski program. Svake godine je tu 12 filmova, koje je potpisalo 12 mladih autora. To su njihova prva, druga ili treća ostvarenja. I uvek su to neki novi rediteljski glasovi, nova tačka posmatranja sveta, života, nešto što ima svežinu, drugačiju i autentičnu energiju. Na tome insistiramo i mislim da je najveća vrednost festivala upravo taj program. Izuzetan je već dugo, a naročito se poslednjih četiri-pet godina trudimo da svih 12 filmova u selekciji budu posebni. Da donose nov način istraživanja filmskog jezika i poetskih razmišljanja kad je kinematografija u pitanju. Poslednjih godina, takođe, razvijamo i Glavni program, u kom su filmovi velikih autora. Ove godine to su filmovi Pedra Almodovara, Žaka Odijara, Migela Gomeša, Mohameda Rasulofa… To su autori koji privlače novu festivalsku publiku. A ta publika će sutra biti neka nova publika drugih selekcija – Takmičarskog programa, Hrabrog Balkana, programa Sirovo… Festival se poslednjih desetak godina razvija u dva pravca – jedan je Takmičarski program, čiju autentičnost je neophodno sačuvati, a drugi jeste potreba da FAF ima što više publike. Čini mi se da je to jako važno i da smo ta dva pravca na festivalu uspeli da spojimo u prilično čvrstu celinu.
Pre zvaničnog otvaranja i srpske premijere venecijanskog pobednika, novog naslova Pedra Almodovara „Susedna soba“ publika će moći da vidi kratak film „Pogled u svet“ posvećen 30. rođendanu FAF-a. Autor filma je Marko Đorđević, koji je pre nekoliko godina trijumfovao na festivalu. Da li to znači da FAF, pored nove publike, stvara i nove autore?
– Da, Marko Đorđević je veoma značajan za Festival autorskog filma. Svetsku premijeru filma „Moj jutarnji smeh“ imao je na Festivalu autorskog filma i pobedio je, osvojivši Gran pri „Aleksandar Saša Petrović“ za najbolji film. Želeli smo da ove godine obeležavanje jubileja bude neobično, posebno. Obično festivali, povodom godišnjica, prave monografije ili dokumentarne filmove, a mi smo hteli da to bude nešto otkačeno, u duhu festivala, nešto što odgovara poetici FAF-a. I Marko je napravio duhovit i vrlo poetičan film o neobičnom obućaru i njegovom prijatelju dečaku. I tih 12 minuta filma sadrže sublimat svega onog što Festival autorskog filma u ovih 30 godina predstavlja. I prvi put je festival proizveo jedan film. Smatrali smo da je ta veza s Markom koji je, kao autor, dete Festivala autorskog filma, bila prava. Marko je već sada značajan reditelj i neko ko ima i međunarodnu prepoznatljivost. Ali, ono što je najvažnije – prepoznatljivost među našom publikom i neko je ko zaista predstavlja festival u pravom smislu, jer je autor posebnog, vrlo specifičnog i drugačijeg senzibiliteta.
Jedini domaći autor uvršten u takmičarsku selekciju jeste Mladen Kovačević s novim dokumentarcem „Mogućnost raja“ koji je svetsku premijeru imao na poslednjem Venecijanskom festivalu… Koliko vam je bitno da promovišete domaći film?
– Meni je jako značajno što je ove godine u Takmičarskom programu film Mladena Kovačevića. To je i jedini dokumentarni, i domaći, i jedini film iz ovog regiona u toj selekciji. Mladen je veoma značajan autor. Vrlo suptilno i lagano, došao je do veoma bitne pozicije, dosledno i strpljivo gradeći karijeru i poetiku. Film „Mogućnost raja“ je ove godine bio u programu Venecijanskog festivala, a o tome se, nažalost, u našim medijima, nije previše govorilo. Trudimo se da podržavamo domaći film i autore, a naročito da ti filmovi donose nešto vrlo specifično. Meni je jako drago što je Mladenov dokumentarac na festivalu, ne samo zbog kvaliteta filma, već i zato što mislim da ceo njegov dosadašnji opus pripada duhu FAF-a.
Godinama unazad prisustvujete festivalima različite provinijencije, od velikih do malih, od komercijalnih do nezavisnih. Koliko, po vašem sudu, u svetu danas ima prostora za autorski film?
– Pre desetak godina desila se podela na repertoarski i autorski film. A autorski film je nepravedno otišao u neku fioku. U fioku začudnog sveta filmova koji komuniciraju s manjim brojem gledalaca. A mislim da je to loše i opasno, ali i da se menja. Evo, ove godine smo zaista pokušali da na FAF-u imamo filmove velikih autora, kao što su Odijar ili Almodovar. Oni su veliki reditelji, a opet njihovi filmovi su veoma gledani širom sveta. Takođe, postoji tendencija među mlađim rediteljima da prave filmove koji su između autorskih i komercijalnih. I videćete u Takmičarskom programu nekoliko takvih ostvarenja, koji elemente žanra vrlo vešto koriste da bi pričali intimne priče. Za mene, kao reditelja, ne postoji ta podela. Kroz svoje filmove trudio sam se svaki put da tu granicu razbijem, srušim. Da pokažem i dokažem da autorski film nije odvojen od onoga što jeste emocija i doživljaj koji obična publika ima spram filma.
Pomenuli ste vašu osnovnu vokaciju, onu reditelja. Ne mogu da vas ne pitam za vaš novi projekat koji ispreda priču o velikoj ljubavi Marine Abramović i Ulaja. Na poslednjem konkursu FCS-a za sufinansiranje razvoja projekata dugometražnih filmova dobili ste i izvesna sredstva za igrani film „Art is Easy – Marina i Ulaj“. Šta vas je u tom burnom umetničko-ljubavnom partnerstvu toliko privuklo pa ste rešili ga ovaplotite na filmskom platnu?
– Drago mi je da me pitate to… Trenutno radim na scenariju i dodatno ga razvijam. To je film o Marini Abramović i Ulaju i njihovom životu. Tačnije o tri i po godine života u kombiju. Taj igrani film, ljubavni roud-muvi prati njihov život, stvaralaštvo i umetnost koju su pravili u tom periodu. Ono što me je najviše privuklo priči jesta ogromna ljubav između njih dvoje, gotovo kosmička ljubav i strast koja ih je vezala. A, s druge strane vezala ih je i umetnost koja je neodvojiva od tog ljubavnog odnosa. I meni je zanimljivo kako je njihov svakodnevni život u dva-tri kvadratna metra, u malom prostoru kombija uticao na umetnost koju su stvarali. Ako pronađem sva finansijska sredstva za film, i snimim ga, biće to jako intenzivan ljubavni film koji se odvija u malom prostoru od tri kvadrata o dvoje ljudi, koji su imali žestoku ljubavnu vezu i iz te ljubavi crpeli umetnost. U stvari, jedan odnos se prelio i pretvorio u umetnost.
Iako je Ulaj preminuo pre četiri godine od raka, Marina je tu, vrlo je aktivna, svestrana i, čini se, nezaustavljiva. Koliko može biti nezahvalno za sineastu da snima film o umetnici čiji svaki sledeći korak iščekuje gotovo čitav svet?
– Jeste nezahvalno, ali zato mi je veoma važno što sam sve vreme s Marinom u kontaktu. Od početka mi je bilo važno da joj se dopadne moja ideja i da je odobri. A jako joj se dopala, čim sam joj poslao sinopsis i koncept projekta na tri-četiri stranice. Kasnije je videla i prvu ruku scenarija i o tome smo pričali. Bilo mi je dragoceno da od nje saznam neke stvari koje se ne mogu naći u knjigama, intimne detalje, jer su to sokovi koji drugačije boje filmsku priču. U knjigama uvek imate jednu vrstu romansirane biografije, a film i dramska umetnost traže nešto puno života, nešto što je sočnije. S Marinom sam u stalnom kontaktu i jako mi je zanimljivo što se bavim njihovim životima kad su bili prilično nepoznati. I umetnost, koju su stvarali, bila je prilično nepoznata. Nije to samo film o Marini i Ulaju, to je, u stvari, film o nastanku jedne umetnosti. Jer, ta umetnost je s njima i nastala i postala poznata. Divno je kako je dvoje ljudi, koji su putovali kao kakvi nomadi, i potpuni autsajderi po čitavoj Evropi, mesijanski prenosili ideju nove umetnosti koja je s njima, a pre svega s Marinom godinama kasnije postala, etablirana.
Pominjete stvaranje nove umetnosti. A koliko su neki novi umetnici, koji danas stasavaju u Srbiji i žele da joj se posvete svim svojim bićem, u nezavidnoj situaciji?
– U Srbiji je jako teško stvarati. Za umetnost i kulturu je mali budžet – iznosi nešto više 0,6 odsto. A drugo – bitna su sistemska rešenja, zapravo odluka kako se umetnost podržava. Već jako dugo naša sredina i ljudi koji odlučuju ne razumeju da je savremena umetnost nešto što najbolje promoviše identitet jedne zemlje. Mi smo već dugo godina okrenuti nečemu što je spomenička kultura koja, naravno, treba da postoji, jer ima svoj značaj i mesto, ali mislim da su savremena kultura i umetnost žila kucavica jednog naroda i njegovog savremenog identiteta.
Bonus video: Srdan Golubović o FAF-u
