0
U Maloj galeriji ULUPUDS, u sredu, 7. decembra, otvara se izložba crteža „Paramparčad“ scenografkinje i kreatorke lutaka Sandre Nikač.
U koliko delića može da se slomi srce a da i dalje ostane to što jeste? Ovo pitanje je, ističe se u najavi izložbe, polazište vizuelnog, ali i ličnog, intimnog istraživanja umetnice. Iz njega nastaje serija minijatura – srca koje staje na dlan. Svako srce čini mnoštvo sitnih delova – linija, površina i reči. Naizgled dezintegrisani fragmenti kreiraju celinu koja uzima prepoznatljivu formu srca, sagledanog istovremeno kao organ i kao simbol.
Sandra Nikač (35) je diplomirala istoriju umetnosti i scenografiju. Master iz pozorišnog dizajna završila je na Royal Welsh College of Music and Drama u Кardifu. Radi kao scenografkinja i kreatorka lutaka, prevashodno u pozorištu, u zemlji i inostranstvu (Malo pozorište Duško Radović, Pozorište lutaka Pinokio, opera Srpskog narodnog pozorišta, Juozo Miltinio Dramos Teatros, Tri groša, PULS teatar Lazarevac). Osim pozorišta bavi se crtežom. Izlagala je na više kolektivnih izložbi (pohvala na Međunarodnom bijenalu minijature Gornji Milanovac 2020, finalista OSTEN bijenala crteža u Skoplju 2021.) Trenutno je na doktorskim umetničkim studijama scenskog dizajna na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu.
Tokom kovid pandemije, zbog nemogućnosti da aktivno radi u okvirima svojih zanimanja i preplavljujućih senzacija i utisaka, koje kao retko nežno biće oseća do granica praska, dobila je nagon da crta. Njen crtež je iskusan, čist i iskren. Ona komponuje linije i oblike u potrazi za estetskim savršenstvom, ali u tom savršenstvu skrivena je moćna poruka, u bukvalnom smislu te reči.
Crteži nastaju kao vrsta (auto)terapije i meditacije, vizuelnog dnevnika. Rasklopljeno, otvoreno srce je ishodište ranjivosti. Umesto bežanja od ranjivosti u nju se uranja. Кako bi se ona preživela, neophodna je ogromna količina nežnosti (prema sebi i prema svetu) koja ne sme biti shvaćena kao slabost, već, naprotiv – kao jedini mogući način preživljavanja.
Postavku izložbe čine crteži manjeg ali i većeg formata, kao i serija od tri veza na slikarskom platnu gde su olovku i bojicu zamenili igla i konac, kao tradicionalno ženski alat, ali i emocionalno sredstvo reparacije i zaceljivanja.
Izložba je otvorena do 15. decembra.
Bonus video: Izložba Slavimira Stojanovića Futra u Galeriji „Haos“