0
Oba filma, i "Kosa" i "Lovac na jelene" su bila jako teška, zahtevna, opasna, ali pre svege emotivna. Dotakli su ljudsku žrtvu i muku kao niko do tada. Imali su moć da dotaknu u čoveku ono što obično ne želi da deli sa drugima, ono što je duboko u nama. Sve slike mi se odjednom vraćaju. Zahvalan sam, pogledan od Boga na prilikama da snimim tako nešto. Nekad me preplavi osećanje bespomoćnosti zbog neznanja o onome šta nas čeka, kaže slavni Džon Sevidž za Nova.rs.
Američki glumac Džon Sevidž je imao tu sreću ili to prokletstvo da na početku svoje karijere dobije uloge u filmovima koji će ostati zlatnim slovima upisani u svetsku kinematografiju – „Lovac na jelene“ i „Kosa“. Danas, skoro pola veka kasnije, o njima i dalje govori sa knedlom u grlu uz izvinjenje da mu vraćaju teške uspomene i previše toga odvijenog u jako kratkom periodu, nešto što će obeležiti njegov ceo život.
Sa Sevidžom smo imali prilike da razgovaramo uz kafu kraj novosadske katedrale gde se u Kulturnom centru održavala poslednja konferencija Novi Sad film festivala, uoči svečanog zatvaranja koje je održano sinoć. Sevidž je bio predsednik žirija jedne od selekcija.
Iako u svom iskustvu ima saradnju sa najvećim sineastama poput Formana, Čimina, Kopole, De Nira, ne oseća se kao holivudska zvezda, pre ističe da se trudio da od toga napravi otklon, a kako priznaje, poslednjih godina zagledan je duboko u sebe, zabrinut za sve što se događa čoveku u ovom trenutku.
– Ratovi, poplave, klimatske promene, čovek se trenutno suočava sa svim tim, svakodnevno. Gde smo mi u svemu tome? Nisu bitni oni, oni na vlasti, oni tamo koji odlučuju, bitni smo mi kao mali ljudi koji se suočavaju sa svim tim. Ako kao umetnik mogu da doprinesem tako što ću pričati o tome ili snimiti film, onda je to najbolje što mogu u ovom trenutku. Potrebno je da svako od nas uradi za sebe nešto, u svom domu najbolje što može, meni to daje tračak nade, a delići nade mi pružaju utehu – kaže glumac dodajući:
– Ohrabrili su me filmovi mladih autora na ovom festivalu. Upravo se bave problemima s kojima se suočavamo i posledicama svih promena ukoliko nešto ne preduzmemo, ali pokazuju i humanost i empatiju i da je promena moguća.
Ističe da je srećan što je imao mogućnost da svoj život posveti filmu, umetnosti uopšte:
– Umetnost pruža ljudima utehu za razliku od nasilnih izveštaja i govora koji vrište sa ekrana – šta moramo ili ne smemo da radimo. S druge strane, umetnost daje mogućnost, pitanje… Nije pretnja, već poziv, ohrabrenje. Navikli smo da nam prete sa svih strana, navikli smo na silnu agresiju i nasilje, zato nam ne treba još dodatnih zahteva i primoravanja. Umetnost daje mogućnost da razgovaramo. To nam najviše treba – razgovor. Dosta je bilo nasilja. Mi u Americi više ne možemo da priuštimo nasilje. Nasilje nikada i nije bilo rešenje. Prihvatanje i razumevanje je jedini odgovor.
U tom kontekstu pominjemo „Kosu“ i „Lovca na jelene“, prema njegovim rečima, pravi primer kako nasilje donosi samo još nasilja.
– Kada me je Miloš (Forman) zvao, rekao sam mu da želim da budem deo njegovog filma, ali da ne želim da budem hipik. Želeo sam da prikažem stereotipnog Amerikanca koji takođe podnosi žrtvu. Rat pogađa sve strane, a „Kosa“ je pokazala te mlade ljude koji pokušavaju da zaustave rat. Sudbina svih bila je zastrašujuća. Ista stvar je u svakom sukobu – profit je bitan, a nevini ljudi stradaju. To se desilo i vama ovde.
Na pitanje koliko je upoznat sa našom istorijom i šta ga iznova vraća ovde, kaže da se zaljubio u naš narod.
– Zavoleo sam vašu zemlju. Upoznao sam je preko prijatelja koji se vraćao kući iz Amerike i poveo me u njegovo selo (kasnije je snimljen film „Povratak“ reditelja Predraga Jakšića prim. aut). Svi su me tako lepo prihvatili, ali s obzirom da je mesto blizu granice postao sam svestan sukoba u ovom regionu. Žao mi je što je tako, jer su vam kultura, jezik i tradicija vrlo slični. Razlike ne moraju biti loše, međutim, razlike su ono na čemu profitiraju oni koji su na vlasti – kaže dodajući da ne želi da razgovor ode u politiku i ratne teme, ali nažalost, u ovom trenutku je to nemoguće izbeći.
– Poslednjih godina se trudim da učim o prihvatanju, o strpljenju, ne dajem drami da me ophrva. Međutim, često mi se to događa. Pogotovu kada govorim o nečumu do čega mi je jako stalo. Glas mi podrhtava kao što i vi možete da čujete sada. Važno mi je da budem prisutan. Da opažam šta je oko mene. Tako je kada me pitate za „Lovca“ i „Kosu“. Sve me to vrati godinama unazad. Toliko je emocija u meni, filmskih slika, sve odjednom, ali ono što preovlađuje i što je jače od svega je osećaj prolaznosti vremena. Vreme je prošlo. Osećam da je vreme prošlo. I šta sad? Ništa. Tu sam sada i osećam se mlado i zdravo, hvala Bogu. Srećan sam što imam priliku da budem ovde u Srbiji, u Novom Sadu, da imam priliku da razgovaram sa vama. Taj osećaj prisutnosti je ono što me održava. Dok sam živ, planeta se menja, sve oko mene prolazi, toliko je izazova i pretnji oko nas. Ali, svako drvo je važno i kao i mi deo je svega toga. Dok sam u Novom Sadu uživam u drveću, sklonjen od buke kola iz Los Anđelesa. Prigrlim drveće, razgovaram s njima. Zvuči možda suludo, ali mene održava – iskreno kaže i moli da napravimo kratku pauzu jer ga emocija preovlađuju i na ivici je suza:
– Izvinite, to je ono što pokušavam da vam objasnim. Oba filma su bila jako teška, zahtevna, opasna, ali pre svege emotivna. Dotakli su ljudsku žrtvu i muku kao niko do tada. Imali su moć da dotaknu u čoveku ono što obično ne želi da deli sa drugima, ono što je duboko u nama. Sve slike mi se odjednom vraćaju. Zahvalan sam, pogledan od Boga na prilikama da snimim tako nešto. Bilo je toliko mnogo toga u tako kratko vreme. Nekad me preplavi osećanje bespomoćnosti zbog neznanja o onome šta nas čeka.
Ipak, kako ističe, ne beži od toga, već se suočava.
– Kažu mi svi: „Ne čitaj novine, ne razmišljaj o najgorem“, ali ja volim da pogledam i one režimske i one koje to nisu. Znam da većina stvari nije istinita, ali želim da verujem da je istina negde između. Ne bežim od užasavajućih vesti, ali se trudim da ne dozvolim lošoj energiji da me prevlada. Znate, oduvek je u meni postajala neke ogromna bol, kao da je tu u meni stalno, nekad prevlada, uništava me, ali ne dozvoljavam da preuzme moj život. Kao što se trudim da u životu nikada moć jačega ne prevlada.
To nas vraća na pitanje sukoba i rata, te Sevidž navodi da moramo znati šta je naše verovanje, a šta nam neko diktira:
– Ne treba uzeti pušku u ruke na prvu direktivu. Spustite oružje na pod i kažite „ne“ moćnicima, kažite „ne“ otrovnim vestima, hrani i svemu što nam plasiraju. To je sve njihova igra stalne gladi i želje za još više moći. Zato moramo da se vratimo na biće. Na ljudsko biće kao takvo. To je nekad težak deo mog posla. Umetnost zadire u najdublje strane tvog bića, zadire u teme i probleme koje se tiču svih nas, ali sve to ostavlja svoje posledice. Često mnogi zaborave da je to pre svega naš posao. Zato su umetnici upleteni u sve, a ne bi trebalo da budu… Ne volim da se uplićem u ono što me se ne tiče. Moramo se okrenuti jedno drugome, deliti momenat. Biti srećni što smo ovde sad. U to treba verovati kao u svetinju!
Bonus video: Kaufmanu uručeno počasno Srce Sarajeva
