Knjiga "One Two Three Four", Krega Brauna je detaljna priča o vozaču, telohranitelju i čoveku od poverenja Bitlsa, Malu Evansu, kroz čiji život se vidi Bitlmanija izbliza.
U svojoj knjizi „Jedan dva tri četiri“, Kreg Braun detaljno opisuje načine na koji su Bitlsi dodirnuli i promenili milione života, piše „Gardijan“. U toj priči, jedna ličnost povremeno izlazi iz senke: Mal Evans, radnik obezbeđenja u klubu „Cavern“, vozač i telohranitelj Bitlsa dok se bend kretao prvo niz novoasfaltiran auto-put M6, a zatim i mnogo dalje. Evans je bio poverljiv unutrašnji saradnik tokom tih haotičnih godina i, na neki način, njihov verni fan.
U ovoj iscrpnoj priči o njegovom kratkom životu konačno zauzima mesto koje svi sporedni glumci tajno žele: centar pozornice. Evans je preminuo sa 40 godina 1976. godine u kiši metaka od strane policije Los Anđelesa nakon što je navodno mahao puškom prema njima, tražeći svoje vlastito uništenje.
Knjiga se dugo čekala. U vreme njegove smrti, Evans je imao ugovor za objavljivanje priče o svom životu, zasnovane na dnevnicima i beleškama iz vremena provedenog na turnejama. Ostavio je nacrt svojih memoara, ali je njegova udovica, Lili, sprečila njihovo objavljivanje. Arhiva i rukopis su spašeni od bacanja od strane pažljivog honorarnog radnika u izdavaštvu, koji je uz pomoć Joko Ono obezbedio da materijal bude vraćen porodici. Konačno, 2020. godine, Evansov sin, Geri, koji je imao 14 godina kada mu je otac preminuo, angažovao je muzikologa i opsesivnog obožavaoca Bitlsa, Kena Vumeka, da ispriča celu priču.
To je priča koju bolje poznajemo, kako bi Džon Lenon možda rekao, od jevanđelja – rane nevine dane u Liverpulu, užasavajuće krike Bitlmanije, osvajanje SAD-a, Maharišija, nadprirodnu kreativnost i konačno razmirice i raspad – ali ovde ispričana kroz oči posebnog sledbenika.
Evans je odmah prepoznao svoj poziv. Postojao je mit o osnivanju koji to dokazuje. U januaru 1963, dok je drugi singl grupe „Please Please Me“ rastao na top-listama, Evans je uskočio da ih odveze do Londona za televizijski nastup, kada je redovni tehničar, Nil Aspinol, oboleo od gripa. Na povratku, usred snežne oluje, vetrobran njihovog „Ford“ autobusa se razbio; Evans je sprečio sudar tako što je razbio staklo i vozio kroz dugu i vijugavu stazu kući s papirom na glavi (s otvorima za oči) kako bi se zaštitio od smrzavanja, dok su Bitlsi redom ležali jedan na drugom u zadnjem delu da bi se zagrejali. Nikada nisu zaboravili tu noć, i od tada je Mal – različito nazivan Malfunctioning, ili Malcontent, ili Malodorous – bio stalna figura na svim čarobnim misterioznim turnejama.
Bio je stvoren za taj zadatak. Krupan, visok skoro dva metra, bio je savršeni štit Bitlsa u gužvi obožavalaca, ali uvek po svom temperamentu spreman da pruži šansu miru. Imao je 27 godina kada je upao u orbitu grupe, radeći kao inženjer u svom dnevnom poslu, i s malim sinom kod kuće. Na početku je bio obezbeđenje u klubu „Cavern“.
Dobar duh koji je obeležavao Bitlse na turneji značio je da je Evans uvek bio mnogo više od plaćenika. Nije samo nosio torbu sa lekovima – aspirinom, kondomima, trzalicama za gitaru – i delovao kao pouzdan posrednik za droge i žene duž hotelskih hodnika, već je bio poverenik i učesnik u mnogim ranim avanturama grupe. Kada je Bob Dilan upoznao „četvoricu“ sa marihuanom u hotelu „Delmonico“ 1964. godine, da Evansu nije samo došla zajednička cigara, već ga je i Pol Makartni instruisao da zabeleži za potomstvo prve utiske benda pod dejstvom trave. Poslušno je pratio Makartnija sa sveskom i olovkom.
Sutradan su otkrili da je zabeležio samo jednu rečenicu: „Postoje sedam nivoa.“ Na asketskoj farmi u Rišikešu kod Maharišija, držao je novinare na odstojanju, organizovao doručak Ringu i Harisonu, ali je takođe našao vremena da s Donovanom sastavi pesmu i ide na lov na tigrove. Tvrdio je da mu je na tom putovanju, nakon mnogo sati neprekidne meditacije, Makartni saopštio da je imao viziju Evansa kako stoji pored njegovog kreveta i nežno ponavlja reči utehe: „Let it be, let it be.“
Dok ova istorija od preko 500 stranica polako napreduje prema svom tragičnom kraju – Evans i njegova porodica su neizbežno razoreni intenzitetom tih divljih i vrtoglavih iskustava – postaje i kao neka vrsta opomene. Možda zato što su Bitlsi učinili da to izgleda tako lako, deo Evansa je došao do uverenja da i on može to da uradi. Nakon raspada benda, pokušao je kao producent i tekstopisac (postoje njegovi vlastiti izveštaji o probama s Džordžom i Ringom).
Bio je oduševljen što je pozvan 1975. da bude gostujuća zvezda na „Beatlefestu“, događaju za obožavaoce u Njujorku. Trebalo je da se seća na pozornici pola sata, ali publika mu nije dozvoljavala da ode: „Na kraju su morali da me odvuku, jer je publika bila toliko ‘za mene'“, sećao se. Na mnogo načina, ova knjiga analizira blizinu koju je Evans imao prema genijalnosti koja menja svet, i njegovu udaljenost od nje. „Bilo je kao biti Bitls za vikend“, napisao je tada. Bilo je, ali i nije bilo.
Bonus video: Posle 18 godina: Rolingstonssi zakotrljali novi album – Petar Janjatović i Brajan Rašić
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar