0
Revolucija nikada ne stari dobro. Zato je najbolje ugušiti u mladosti nakon što je proživela par ludih godina. U suprotnom rizikujemo da zajedno sa njom ispadnemo smešni i prevaziđeni, ludi i opasni ili vrlo, vrlo usamljeni.
Ian Svenonious je večeras mogao da ispadne prilično smešan, da se nije našao među prijateljima, možda i istomišljenicima i skoro verovatno „kolegama revolucionarima“. Mladih nije bilo, mlađih tu i tamo, ali uglavnom smo svi bili seđi i deblji nego što se pamtimo.
Ian Svenonious u nekakvom kvazi-lasvegaskom zlatnom odelu sa razdrljenom kravatom praši i svirucka (neki rokeri to mogu u isto vreme) već svoju drugu pesmu kada smo stigli. U klubu je okupljeno sto hiljada ljudi, sa onih stotinak poput koktela načičkanih oko bine. Iza njega vise zlatne i ofucane šljokicaste resice.
Neko ga pamti i voli iz The Nation Of Ulysses i The Make-Up dana. Neko iz zbog rok doprinosa umetnosti u ovom milenijumu (Chain and the Gang i Weird War, možda i XYZ). Najmanje je onih koje zanima šta radi kao Ecape-ism, kako mu je poslednji nik, kojim manje-više prodaje isti onaj roksoulgospelfankrok kojim nas je kupio i kupovao sve ove decenije.
Ian Svenonious izgleda kao lasvegaski brat Milića Vukašinovića. I, rekao bih, ista rokenrol strast stoji iza njih. Ian Svenonious izgleda kako bi izgledao McLovin iz filma „Superbad“ da je ostario u rokera koji se ne obazire na rok upotrebe. Ian Svenonious ostavlja utisak koji bi možda Prince kreirao da se nekim čudom zatekao u filmu Davida Lyncha. Ian Svenonious zvuči kako bi zvučao Alan Vega (iz Suicide) da je nekim čudom bio frontmen nekog od Svenoniousovih bendova. Ian Svenonious i Koja sigurno imaju neku zajedničku rodbinu.
A muzika? Muzika dolazi iz ritam mašine u vidu suisajdasto-laundž ritmova, koje Svenonious potom dopinguje gitarskim rifovima u isto vreme otimajući se za dva mikrofona koja su mu na raspolaganju da nam nešto poruči. Seksi glasom koji je između soul krika i rok propovedi. I tako u svakoj pesmi. Dok se tela okupljenih lagano njišu, sa osmehom na licima, jer ovaj čovek tamo na sceni uprkos tragovima revolucije deluje i kao da se malo šali na svoj račun, kao da malo kempira čitavu postavku, kao da dobro zna njene ograničene mogućnosti.
Koncert svima prija. Uprkos sto hiljada ljudi nema gužve, nismo čekali do posle ponoći na njega, poklonio nam je nekih sat i po svirke, računajući i dva svadbarska bisa tokom kojih je iz publike praktično otpraćen do bine „da nam učini“. Nije delovao kao da mu teško pada. Delovao je kao neko ko ne želi da prizna da ima ljudi koji u neke stvari možda (i dalje) veruju malo više od njega.
Nije mi bilo fenomenalno, ali voleo bih da mi većina koncerata budu ovakvi.
Veliki pozdrav za maareta (nadam se da ti je bilo kako si očekivao)!
Bonus video: Remi – Beograđani i Novosađani imaju koncertnu kulturu