4
Bio sam, kao i svi građani ove zemlje, tužan. Ja sam tužan i danas što smo doživeli ovo što smo doživeli, kaže za Nova.rs istaknuti fotograf Imre Sabo povodom izložbe svojih fotografija, koje je napravio kao dvadesetčetvorogodišnjak na ulicama Beograda tokom sahrane Josipa Broza Tita.
Simbolično, izložba nazvana “Državnička sahrana, sahrana jedne države”, biće otvorena večeras (19, Alternativni umetnički prostor “Kvaka 22”, Ruzveltova 39, Beograd), baš u danu kada se navršava 41 godina od smrti doživotnog predsednika socijalističke Jugoslavije.
Stariji čovek, u odelu, sedi na klupi pored Savezne skupštine i briše suze. Sa druge strane zdanja u Bulevaru kralja Aleksandra (tada Revolucije) Margaret Tačer kao da se u dogovoru sa fotoreporterom izdvaja iz grupe svetskih lidera i kreće na dogovoreno slikanje. U levom uglu te fotografije je i nedavno preminuli Princ Filip…
Ispred skupštine ljudi u dugoj, vijugavoj koloni mirno čekaju da uđu unutra i odaju počast preminulom Maršalu. Velika kolona, ispred koje ide vojno vozilo, korača Bulevarom. Reka ljudi pristiže Balkanskom ka Terazijama. Opet jedna baka plače. Ima maramu na glavi, kakve još možemo danas videti samo kod starijih žena sa sela, sedi na klupi i maramacim briše oči. Tu su i dve dve žene sa ordenjem. I one plaču.
To je sve zabeležio mladi fotoreporter “Ilustrovane politike” Imre Sabo, koji još nije bio prošao tada obavezne bezbedonosne provere, pa nije mogao da slika na mestima koje je predviđao zvanični protokol. Dobio je zadatak da nabavi svoj prvi sako u životu i lepo obučen slika šta se dešava napolju. Tako su nastale ove antologijske fotografije ljudi i neponovljive atmosfere na ulicama Beograda.
– Ja sam tada bio klinac, tek sam se u februaru 1980. zaposlio, nisam imao akreditaciju ni za jedan događaj, jer još nisam stigao da prođem sve bezbedonosne provere. Ispostavilo se da je to bila srećna okolnost, niko osim mene to nije radio. Svi su slikali tamo gde su bili akreditovani. To je izazvalo ljubomoru kod mojih kolega iz “Ilustrovane politike” jer imam najviše fotografija objavljenih u knjigama “Titova posledanja bitka” i “Bilo je časno živjeti s Titom”. A bio je i fin honorar za ono vreme, zato sam izazvao zavist – priča uz osmeh Imre dodajući da je tada naučio važnu stvar za posao fotoreportera: ne treba ići samo na mesto gde te redakcija akreditovala, već “i okolo”…
Nažalost, kaže, pomenute fotografije u koloru iz knjiga, koje nije smeo da iznese iz “Ilustrovane politike”, nestale su u nekim od selidbi te novine. Ono što ćemo imati priliku da vidimo na izložbi nastalo je iz crno-belih filmova koje je sačuvao.
Izložba fotografija “Državnička sahrana, sahrana jedne države” deo je manifestacije Beogradski mesec fotografije (Belgrade Photo Month). Izložbu traje do 24. maja. Kustos je David Pužado na čiju inicijativu je Sabo zaronio u svoju arhivu u potrazi za slikama koje opisuju jednu epohu.
Na pitanje šta mu je najupečatljivije na fotografijama kada ih danas gleda, odgovara da je to plakanje ljudi …
– To iskreno plakanje, pa taj dolazak na hiljade ljudi, strpljivo čekanje u kilometarskim redovima kako bi lično odali poštu tom i takvom predsedniku, danas kažu zlom. To je bilo vrlo iskreno, ni nalik na današnje dovođenje autobusima. A zašto su plakali? Nisu sigurno zato što su mislili da će biti materijalno ugroženi. Na kraju krajeva to je bilo vreme kada je radno mesto bilo sigurno. Prosto, bili su tužni zbog gubitka, a verovatno su mnogi od njih predosećali da vise ništa neće biti onako kako je bilo. Što se i pokazalo – kaže Imre Sabo.
Za sebe danas može da kaže da je jugonostalgičar.
– Rođen sam i odrastao u toj zemlji. Nikad nikakav problem nisam imao, osim jednom u Zagrebu kad su mislili da sam Srbin zbog akcenta. Ime sam napravio na Kosovu, prvi sam fotografijama progovorio o lošem položaju Srba dole… To je bilo društvo u kom se cenila profesija i vredni ljudi. Oni koji nisu vredni će kukati bilo gde. To društvo, tako ustrojeno, bilo je nedemokratsko, to je tačno. Ali je tačno I to da smo mi živeli mirno, slobodno, vrlo slobodno. Niko čak nije kočio ni umetničke slobode, iako danas žele da prikažu da jeste, ali nije. Jesu sitni žbirovi pokušavali, ali s vrha nisu. Pogledaj samo u Palati federacije sva ta umetnička dela, ko ih je radio. Svi ti umetnici su bili pošteno plaćeni za to i mogli su da žive od svoje umetnosti. Danas od umetnosti ne može da živi niko – zaključuje Sabo.
Imre Sabo je radio i u dnevnom listu “Politika”, bio je i urednik fotografije u NIN-u. Od 1995. godine je u samostalnom angažmanu. Pokrivao je rat na Balkanu, uglavnom za nemački magazin „Štern“. Fotografije su mu objavljivane i u „Fokusu“, „Špiglu“, „Mondu“, „L’ekspresu“, „Tajmu“, „Njuzviku“, „Herald Tribjunu“…
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare