0
Ove nedelje vam preporučujemo knjige „Ova soba se ne može pojesti“ Nikol Hoholcerove i „Imenik Laure Karvaljo“ Mihaele Šumić.
Nikol Hoholcerova, „Ova soba se ne može pojesti“, Prometej, 2023.
„A ja se svega sećam, jer za jednu devojku imam previše moždanih ćelija“, kaže glavna junakinja Tereza, koja sebe zove „malom sahranom svojih roditelja“. Debitantski roman dvadesetčetvorogodišnje slovačke autorke podigao je veliku prašinu i uronio u tešku temu: u turbulentnu vezu tinejdžerke i njenog četiri decenije starijeg profesora crtanja. Njihovo erotsko prijateljstvo otužno je koliko i svako odrastanje na račun tuđeg starenja. Tereza nije naivna ni preosetljiva, ali je pokorna i puna entuzijazma: ova senzibilna mlada žena tek spoznaje emocije i empatiju, pokušavajući da svoj haotični svet pretoči u prozu na kursu kreativnog pisanja. Bez obzira na svu introvertnost i nesnalaženje, uspeva da se domogne magistrale životnog puta.
Razlike i napetosti dvoje ljudi koji se čudno vole osete se iz prve rečenice, čija bizarnost preuzima funkciju svedočenja o osipanju i nestajanju: „Ivanu neko čupa kosu, neko nevidljiv“. Ovako alegorizovana, Ivanova starost je najava poraza, i poraz svake eventualne najave nečeg životvornog ili optimističnog.
Roman Nikol Hoholcerove problematizuje sve delikatnije tematsko pitanje o premladoj ženi kao predmetu zrele i čemerne žudnje, pokreće etička i poetička preispitivanja složenih veza ljubavi, umetnosti i stvarnosti. Nemirna i fragilna ljubav profesora i učenice ne beži od poređenja sa „Lolitom“ Vladimira Nabokova: uvek gorka i elegična hambertovska sanjarija, koja se ne mora okončati stvarnim zločinom, upečatljivije se predstavlja iz perspektive savremene slovačke Lolite.
Narativ romana je katkad vulgaran i grub, katkad nemiran i tužan. Soba se ne može pojesti, ali se knjiga proždire, rekao bi neki sladunjavi slogan, sa zadatkom da podseti na oporu svevremenost nemoguće i neodržive ljubavi.
Mihaela Šumić, „Imenik Laure Karvaljo“, Imprimatur, 2022.
„Vukovi razdiru placentu bajki. Oni uvijek neslavno skončaju na kraju priče.“ Pronicljivost i rezak šarm izbijaju iz stihova možda jedine prošlogodišnje pesničke zbirke koja mora da se čita kao šifrovana detektivska saga o jednoj imaginarnoj biografiji.
Abecedna poema banjalučke pesnikinje Mihaele Šumić združuje povesti žena za kojima je tragala i o kojima je pisala zagonetna Laura Karvaljo, čijom kratkom biografijom počinje pesnički alfabetarijum.
Zamišljena kao Ovan s podznakom u Jarcu koji istražuje podređen položaj „modernih robinja Evrope“, da bi sa 45 godina netragom nestala ostavivši iza sebe samo pesnički rukopis, Laura Karvaljo nam daruje lirizovane priče o ženskim životima, pretače ih u hermetičan a neodoljiv tekst koji nas lukavo podseća na nerešivu zagonetku njene vlastite sudbine. Uostalom, citat iz pesme Mercedes de Akoste sa početka rukopisa, u kom se pesnikinja pita „da li sam to ja, ili sam samo vjetar / svih sudbina koje bijahu i još uvijek jesu“, ukazuje da pesnički i biografski destilat žena voljenih i znanih kadrira pre svega Laurine lične stranputice i nedoumice.
„Čekam slijetanje u rukav sudbine“, kaže T, jedna od žena sa lirskim glasom; „stopalima glancaš pijesak na horizontu“, kaže žena S, dodajući ovoj paradoksalnoj i nelogičnoj slici plamene kočije koje se „strovaljuju ka nebu“. „Netko je ispljunuo klupko tvoje kose“, kaže žena Y, pokazujući ovom mačjom metaforom kako se proseca izlaz iz guste mreže okolnosti.
Bonus video: Dejan Aleksić, pisac