0
Pročitao sam "Na Drini ćuprija" kada sam još bio mlad pisac i ta knjiga mi je mnogo značila, jer mi je Ivo Andrić njome poručio: "I mi Evropljani danas možemo da stvaramo remek-dela kao nekad u 19. veku." Vaš nobelovac mi je dao vetar u leđa u momentu ekspanzije literature iz Južne i Severne Amerike, kaže za Nova.rs Sandro Veronezi, danas jedan od najčitanijih pisaca Italije.
Ovog meseca saznaćemo novog laureata „Velike nagrade Ivo Andrić“, koju je prošle godine u Andrićgradu Veroneziju uručio reditelj Emir Kusturica. Taj događaj, kako u razgovoru za naš portal priča slavni italijanski pisac, pamti kao duboko emotivan i posebno značajan u njegovom životu.
– Andrić je jedan od mojih najomiljenijih evropskih književnika. Čitao sam ga u mladosti i vraćao mu se toliko puta. Mnogo mi je značio. Svaku nagradu kojom se priznaje moj trud i rad cenim, ali ova, koju sam dobio iz ruku Emira Kusturice, u Višegradu, ispred mosta na Drini, nešto je zaista magično za mene. Bilo je to više od zadovoljstva i zahvalnosti, jaka emocija koju ću pamtiti zauvek – seća se književnik iz Firence, ističući da mu je Andrić, među vrlo malo drugih pisaca, pokazao put da i Evropljani mogu da budu ponovo veliki i čitani.
A Sandro Veronezi, autor nagrađivanih dela „Tihi haos“ i „Kolibri“, danas spada u najčitanije evropske pisce i jedan je od čelnih ljudi najcenjenije izdavačke kuće u Italiji „La nave di Teseo“, koju je osnovao veliki Umberto Eko.
– Trebalo je proći turbulentan put da bih bio na mestu na kom sam danas. Vratimo se u devedesete, kada sam objavljivao svoje knjige u čuvenoj kući „Montadori“. Bila je to najveća izdavačka kuća, a ja tek mlad autor. Ali, perspektiva mi je bila dobra, jer je to bila glavna kuća u Italiji. Imali su odlične urednike, ali desilo se da je Silvio Berluskoni preuzeo ceo posao. Pokazaće se, doduše 15 godina kasnije, da je to sve bila velika prevara. Meni je i u tom trenutku bilo jasno da tu nešto nije čisto. Zato sam vrlo brzo napustio „Montadori“, jer nisam želeo da imam veze sa ličnim interesima Berluskonija, koji je tada postao i premijer – evocira uspomene Veronezi.
U to vreme morao je da počne od nule u izdavačkoj kući „Bompiani“, koju je osnovao Umberto Eko. I desilo se „prijateljstvo za ceo život“!
– Konačno sam bio zadovoljan i na pravom mestu. Ali, avaj! Godine 2014. spojile su se kuće „Bompiani“ i „Montadori“, tako da smo ponovo bili pod Silviom Berluskonijem. Nisam želeo da ostanem na mestu u kom „kruži“ novac Berluskonija i još treba da uđe u moje džepove.
Zajedno sa Umbertom Ekom i drugim autorima odlučio je da osnuje novu izdavačku kuću. Naziv „La nave di Teseo“ je dao Umberto Eko po mitu o Tezejevom brodu, a u početku je, prema rečima Veronezija, „cela stvar delovala veoma ludo“.
– Svi moji prijatelji su mi savetovali da to ne radim, da nije dobra ideja osnovati novu izdavačku kuću usred krize zbog interneta, sve manjeg interesovanja za čitanje… Niko nam nije verovao. Ali, Umberto jeste. I ja sam verovao njemu!
Nažalost, vrlo brzo, 19. februara 2016. godine slavni Umberto Eko je preminuo.
– Niko nije znao da je bio ozbiljno bolestan. Krio je to kako ne bismo brinuli. Tek kada nas je napustio, saznao sam za njegov junački podvig kojim nas je zauvek zadužio. Naime, saznavši da je na samrti, Umberto je uložio dva miiliona evra u naš projekat. Ostavio je nasleđe, ne samo svom sinu, nego i celoj zemlji jer je danas „La nave di Teseo“ najbogatija i najuspešnija izdavačka kuća u Italiji. Eko je odlučio da, pre nego što nas napusti, učini nešto tako velikodušno i prijateljski za sve. To mu niko nikada neće zaboraviti!
Sećajući se svog prijatelja, Veronezi nastavlja uz setni uzdah:
– Sećam se kako je u ruci držao njegov podnevni viski kao i uvek, smešeći se šeretski. Znao je da odlazi i započeo je svoju poslednju avanturu, a mi nismo ni slutili. Danas sam tako ponosan što sam bio deo njegovih ideja, želja i na kraju požrtvovanja. Sve i da nije uspelo, bio bih ponosan. Opstali smo u momentu kada niko nije verovao u nas. Na kraju je to ostala priča o jednom prijateljstvu i poverenju – iskren je pisac.
Veliko prijateljstvo Veronezi je ostvario i sa rediteljem Edoardom de Angelisom radeći na knjizi i filmu „Komandante“, koji je prošle godine otvorio Venecijanski festival, a bio je prikazan i na Kustendorfu, na kojem su obojica autora bila počasni gosti.
– To je priča o čoveku Salvatoreu Todoru, koji je tokom Drugog svetskog rata komandovao podmornicom Italijanske kraljevske mornarice. Kada su tokom kratke bitke potopili belgijski brod, komandant donosi neočekivanu odluku – da spase 26 preživelih iz vode i ogluši se o nacistička pravila.
Sama tema je „škakljiva“, ali je, u trenutku kada su počeli na njoj da rade, bila „priča iz prošlosti“. Nažalost, život ih je vrlo brzo demantovao.
– Dok smo radili scenario o tom užasnom periodu Drugog svetskog rata, počinjao je strašni sukob u Ukrajini, kojem i danas svedočimo. To je dalo našem filmu aktuelnost koju nikada nije trebalo da ima.
Veronezi kaže da je važno u današnjem trenutku ispričati priču o junaku koji je odlučio da bude čovek u raljama rata.
– Godinama sam istraživao priče o spasavanjima iz Mediterana. To su tragedije koje ostaju u dubini mora. Mnogo je čamaca koji nisu uspeli da dosegnu cilj, da se usidre na italijansku obalu. Hiljade ljudi umiru zbog političkih razloga. Italijanska vlada, kao i mnoge druge, govori o zatvaranju granica, zabrani ulaska i naređuje vojsci da ne reaguje. Uspeti da preneseš važnu poruku preko umetnosti – za mene je to čista magija.
Scenario za film „Komandante“ nastajao je u doba korone, a Veronezi kaže da je bio uplašen da, zbog virusa, nikada više neće moći da snimaju u jednoj prostoriji, u ovom slučaju u podmornici, sa 70 ljudi koji stoje jedni do drugih. Zato je predložio reditelju Edoardu de Angelisu da napišu istoimenu knjigu.
– Nisam želeo da odustanemo od tako vrednog materijala. I tako je nastalo naše delo kroz koje su svi ti ljudi, sa jedinstvenim Salvatoreom na čelu, dobili svoje glasove i živote. Više nisu bili neimenovani marinci u podmornici, koji su umrli i ostali duboko ispod mora. Otrgli smo ih od zaborava i to je moć umetnosti.
Na pitanje koliko moć danas imaju pisci u Italiji, kaže da je veoma loša situacija, jer njegovom zemljom vladaju ljudi koje ne interesuje kultura.
– U turbulentnoj političkoj situaciji desnica jača, preuzima našu zajednicu, svaki dan se nešto događa. Italija nije diktatorska zemlja, ali ide ka tome. Vladaju oni koje uopšte ne zanima književnost. Naoružani su mržnjom prema kulturi, a umetnost vide kao nešto što ih ponižava. To je loša situacija, ali stvara uslove za živu književnost, za beg od toga, za mlade pisce koji stvaraju hrabra dela – ocenjuje Veronezi podsećajući da tako nije bilo ranije.
Veruje da loša vremena iziskuju hrabre glasove, ali napominje da pisci, ipak, malo toga mogu da učine kako bi nešto promenili.
– Sećam se i danas reči jednog od najvećih italijanskih pisaca Alberta Moravije. Poznavao sam ga, radili smo jedno vreme zajedno. Pre nego što će umreti, pitao sam ga u jednom razgovoru, baš poput ovog koji vodimo vi i ja, koliko može pisac poput njega nešto da promeni. Pamtim kako koščatom rukom spajajući prste pokazuje nulu i sivo oko kroz te prste. „Nula“, prošaputao mi je.
Bonus video: Pisac Georgi Gospodinov u Beogradu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare