3
Najveći kompozitor filmske muzike u ovom delu Evrope Zoran Simjanović, koji je juče preminuo u 75. godini, ostavio je iza sebe dokument neprocenjive vrednosti - analizu muzike u nekim od najvećih ostvarenja sedme umetnosti.
Uglavnom se radi o kutnim filmovima nastalim 70-ih godina prošlog veka, kako je tvrdio Simjanović „najplodnijim periodom za filmsku muziku“.
Za potrebe nedavno objavljene monografije „Fest – zaveštanje od četiri slova” autorke Une Čolić Banzić (Biblioteka grada Beograda), Simjanović je „preslušao“ filmove „Buč Kasidi i Sandens Kid“, „Kum“, „Vudstok“, „Kabare“, „Paklena pomorandža“, „Cigani lete u nebo“, „Odiseja u svemiru“, „Tomi“, „Ajkula“, „Odiseja u svemiru“, „Vatrene kočije“, „Oslobađanje“, „O jagodama i krvi“, „Žaoka“, „Dvadeseti vek“, „Kosa“, „Sav taj džez“, „Pariz, Teksas“, „Amarkord“, „Nešvil“, „Klub Buena Vista“.
Kao omaž Zoranu Simjanoviću prenosimo njegov uvodni tekst „Morikoneov filmski ključ“ i analizu pomenutih filmova.
MORIKONEOV FILMSKI KLJUČ
Zoran Simjanović
Govoriti o Festu, pogotovo na početku 70-ih, a ne pomenuti muziku je ravno bogohuljenju. Zašto? Zato što je to možda najplodniji period za filmsku muziku. Zašto? Sa jedne strane uticaj evropske muzike se osetio i u Americi pa su, pored klasične američke filmske muzike, kompozitori počeli da pišu i interesantnu muziku koja dodiruje period kad se radnja dešava, kao i s interesantnim aranžmanima, koji ranije nisu postojali.
Autorska prava su regulisana i kompozitori pišu muziku koja se izvodi i mimo filmova, što im donosi značajne prihode, a to opet utiče na popularnost filmova. Pesme iz filmova pa i glavne teme preuzimaju i drugi pevači i orkestri. Pesme postaju super hitovi. Za film i muziku sve to, naravno, ima ogroman značaj. Televizija u to vreme ima veoma skromnu ponudu serija. Kod nas su dostupne samo državne televizije (nema kabla ni satelita) koje doduše kupuju sve novije što može da se kupi, ali se veliki hitovi kupuju sa po kojom godinom zakašnjenja. Tako Fest postaje i naš otvoren pogled na svet filmske muzike. To je najuočljivije ako pokušamo da napravimo pregled najznačajnijih filmova koji se pojavljuju na Festu.
Buč Kasidi i Sandens Kid
Režija: Džordž Roj Hil, muzika: Bert Bakarak, Oskar i Zlatni globus za najbolju muziku
Pored fenomenalne muzike Berta Bakaraka, u svim sferama karakteristična je i pojava instrumentalnih hitova. Naime, čuvena scena vožnje bicikla je postala svetski hit i, kad god se čuje na radiju ili bilo gde, svi koji su gledali film vide tu čuvenu scenu. Možda je takav prilaz muzici i odredio moj stav da filmsku muziku koja ima takav značaj ni po koju cenu ne prodajem za nešto drugo, već da se, svakom ko je čuje, pred očima pojavi asocijacija na scenu iz filma za koji je pisana.
Kum
Režija: Frensis Ford Kopola, muzika: Nino Rota, Zlatni globus za najbolju originalnu muziku
Ovde se pojavljuje moj najomiljeniji kompozitor Nino Rota, mada i Kopolin otac, kao i sam Kopola prave muziku za sva vremena. Nema šanse da bilo ko čuje ovu muziku, a da ne vidi scene iz „Kuma“.
Vudstok
Režija: Majkl Vedli
Ovaj film je igrano-dokumentarni prilaz jednom događaju koji je 2019. godine napunio 50 godina. Nije ponovljen, mada je bio najavljivan. To je smisao filma – da nam prikaže ono što u tom trenutku postaje veoma važna stvar. To je rok ili baš specifičan niz različitosti u rok muzici. Pored „dece cveća”, tu se pojavljuje već razvijen soul i ritam i bluz koji polako preuzimaju muzički stil u svetu koji se kasnije pretvara u fank i rep. Interesantno je da je pisac ovog teksta sa svojom grupom „Elipse“ započeo promociju ove vrste muzike u Srbiji i Jugoslaviji, pa su današnji fankeri proglasili moj rođendan za početak ove vrste muzike kod nas. O njoj ću govoriti kasnije kod jednog drugog filma.
Kabare
Režija: Bob Fosi, muzika: Džon Kander
Posle premijere, Lajza Mineli postaje superzvezda, pa se ne zna da li je ona povukla film ili film nju. U svakom slučaju, čak i neomiljena mjuzikalska muzika prolazi kod nas i postaje hit. Da ne govorimo o drugim muzikama: rađanje fašizma sa plavušanom koji od lepe bavarske pesmice prelazi u fašistički poziv u rat. Taj princip usvojen je kao simbol, pa se koristio u nekoliko filmova na ovaj ili onaj način. Jedan mnogo naivniji je i kritika samoupravnih priredbi u „Soku od šljiva“, kad takođe plavušan peva pesmu o kombinatu.
Paklena pomorandža
Režija: Stenli Kjubrik, muzika: Valter Karlos
Paklenu pomorandžu prvi put sam gledao u Parizu. Promakla mi je na Festu i bio sam obeznanjen kako je funkcionisala ta Betovenova muzika koju je elektronski obradio Valter Karlos. Uočio sam i reakcije Francuza koje je muzika hipnotisala kao i sam film.
Cigani lete u nebo
Režija: Emil Lotjanu, muzika: Jevgenije Doga
Ovaj film započeo je jednu fazu razvoja narodne muzike i kod nas. Grupa „Ođila“ pevala je ove pesme koje su postale popularne, pa sam i sam podlegao lepoti ovakve muzike i napravio jednu za film „Drugi čovek“. Muzika je zaista zvučala kao originalna ruska ciganska, pa se čudim što nije postala super popularna. Mogući razlog je to što se filmska muzika kod nas ne izdaje, pa i nema šanse da je muzički urednici na radiju koriste i obični smrtnici čuju. Mada sam izdao „Pesme iz filmova“, retko kad čujem ove pesme.
Odiseja u svemiru
Režija: Stenli Kjubrik, muzika: Rihard Štraus, Aram Hačaturijan, Đerđ Ligeti, Johan Štraus Mlađi
Muzika iz filma „Odiseja u svemiru“ ima čudnu sudbinu. Naime, reditelj je naručio od odličnog kompozitora kompletnu muziku i, pošto je to ozbiljan posao, dao se na posao a to je trajalo. Da bi reditelj mogao da montira određene scene, uzeo je ono što ga je asociralo na te scene. Tako imamo Štrausov valcer (dolazak na brod), Pendereckog (stvaranje sveta u svemiru), Riharda Štrausa (stvaranje čoveka od majmuna) i ostale. Muzika je toliko „legla” na sliku da je usvojena, dok je kompozitor posle 20 godina izdao original nu muziku koja je takođe bila dobra, ali ne tako efektna kao ona postavljena od reditelja. Zato uvek kažem da kvalitet muzike mnogo zavisi od reditelja koji treba da te vodi kroz film i odnos muzike i slike.
Tomi (rok opera)
Režija: Ken Rasel, muzika: Hu (The Who)
Iako rok opere na Balkanu nemaju veliku prođu, ova je bila interesantna zbog pojave u tom trenutku veoma popularne grupe „Hu“ (Who) kao i Eltona Džona, koji tada postaje sve popularniji.
Ajkula
Režija: Stiven Spilberg, muzika: Džon Vilijams Oskar i Zlatni globus za najbolju originalnu muziku
Film „Ajkula“ je imao muziku koja je možda i popularisala inače genijalnog kompozitora. Na predavanjima sam, objašnjavajući studentima kako funkcioniše filmska muzika, uvek pominjao ovu i kako se pojavom najmanje moguće fraze, pa čak i jednog tona, shvata šta se dešava i šta će se desiti. Iako je sličan sistem upotrebljen kod Ajzenštajna u čuvenoj Bici na Čudskom jezeru u filmu „Aleksandar Nevski“, za koji je muziku pisao Prokofjev, Džon Vilijams je svojim fantastičnim aranžmanima napravio čudo.
Vatrene kočije
Režija: Hju Hadson, muzika: Vangelis, Oskar za originalnu muziku
Kada je Vangelis napustio „Afroditas Čajld“, počeo je da se bavi filmskom muzikom na najfantastičniji i originalan način za to vreme. Pošto je bio klavijaturista, prebacio je sav sistem na sintisajzere i povezivanje sintisajzera u sistem i na taj način napravio revoluciju u filmskoj a i drugim muzikama. U to vreme u Americi veliki filmovi moraju da imaju simfonijski orkestar. Glavna tema ovog filma je, pored fantastičnog delovanja u filmu, postala i simbol sportske muzike, pa sam i ja napravio jedan „“uk lajk” u filmu „Život radnika“, kada se govori o lokalnom sportisti jer je veliki broj sportskih emisija imao ovu temu za špicu.
Oslobađanje
Režija: Džon Borman, muzika: Erik Vajsberg
Ovaj film ima ovakvu i onakvu filmsku muziku, ali glavna tema koja možda i nije originalna a koju svira na bendžu mali svirač napravila je čudo kako u filmu tako i na radio stanicama. Na neki način je promovisala sviranje bendža, pa su mnogi Beograđani počeli da kupuju bendžo i da sviraju.
O jagodama i krvi
režija: Stjuart Hegman, muzika: Bafi Sejnti Meri, Džoni Mičel, Nil Jang
To je film o 1968. godini u Americi. Mi u tom trenutku, a i kasnije sve do filma, i nismo znali za te studentske proteste. Kod nas se verovalo da postoje naši, francuski i nemački protesti. Taj film nam je otvorio oči. Muzika je specifična za to vreme i odlično funkcioniše.
Žaoka
Režija: Džordž Roj Hil, muzika: Marvin Hamlis Oskar za najbolju muziku
Muzika iz filma „Žaoka“ je jedna od onih muzika za koju sam na početku naveo da su američki reditelji počeli da koriste evropski prilaz muzici iako je muzika originalno američka. Muzika koja je nastala mnogo pre filma ali u vremenu kada se dešava radnja u filmu postaje svetski hit iako je postojala decenijama pre toga. Čak je ovdašnje Udruženje kompozitora dodelilo nagradu ovom filmu iako nije originalna muzika, ali verovatno s uverenjem da pokaže koliko treba ceniti dobru muziku. Ove teme su kasnije svirali i mnogi ozbiljni violinisti, klaviristi i sastavi.
Dvadeseti vek
Režija: Bernardo Bertoluči, muzika: Enio Morikone
„Dvadeseti vek“ govori o fašizmu u Italiji a i o komunizmu koji je počeo da se razvija kao reakcija. Ko je taj kompozitor koji bi to mogao najbolje da potcrta? Normalno, Morikone. On ima i mogućnost ali pre svega dar da napravi originalnu temu, da se sa rediteljem igra raznim pesmicama, a i da sa velikim orkestrom, kada treba, podigne celu stvar na najviši mogući nivo. Fascinira.
Kosa
Režija: Miloš Forman, muzika: Golt Mekdermot
U filmu „Kosa“ Miloš Forman sa kompozitorom pokušava da modernizuje Kosu savremenijim aranžmanima i u tome uspevaju. Možda se danas i više izvode ove verzije muzike od originalne pozorišne. Iako je Kosa kod nas već gledana kod Mire Trailović u Atelju 212, filmska verzija je bila uživanje za oko i uho.
Sav taj džez
Režija: Bob Fosi, muzika: Ralf Berns, Oskar za originalnu pesmu – adaptaciju ili adaptiranu muziku
Ovaj film Boba Fosija, poznatog holivudskog reditelja, koreografa i baletana, govori o njegovom životu i mislim da je to njegov poslednji film. Ne zna se šta je bolje – da li muzika kad se svira uživo sa baletanima ili snimljene baletske scene sa igranjem i pevanjem i velikim orkestrom. Fenomenalno. Veoma je uticao na mnoge kod nas mada ne i na baletsku muziku, što je šteta.
Pariz, Teksas
Režija: Vim Venders muzika: Raj Kuder
Kad se kaže „Pariz, Teksas“, odmah se pomisli na Raja Kudera, kompozitora koji je ovom doduše interesantnom filmu dao dušu i postavio ga na pijedestal poznatih filmova. Ta muzika je bila toliko karakteristična da su mnogi reditelji zahtevali od kompozitora da im napravi takvu muziku za njihove filmove. Postoji anegdota da je jednom reditelju dao muziku iz filma „Pariz, Teksas“ pa kad je ovaj preslušao i konstatovao da je ista, pitao ga je o čemu se radi. Kuder mu je odgovorio da mu je sam tražio istu muziku.
Amarkord
Režija: Federiko Felini muzika: Nino Rota, Karlo Savina
U „Amarkordu“ govorimo o geniju Ninu Roti koji je, zajedno sa genijem Felinijem, uspeo da duh Italije prenese na platno a i na ploče. Njih dvojica su za svaki film pravili fenomenalnu muziku i scene, pa se ne zna šta je tu vrednije ali ih ne bih razdvajao. Od njih sam ukrao naziv za ploču „Rota svira Felinija“, mada još nije realizovan projekat „Simjanović svira Karanovića ili Markovića“ mada postoji.
Nešvil
Režija: Robert Altman muzika: Ričard Baskin
„Nešvil“ je slika i zvuk o kantri muzici i njenoj širokoj rasprostranjenosti u Americi. Istovremeno govori da nam nema spasa, jer mislim da je neće za još neko vreme ni jedna druga zameniti.
U vreme „Nešvila“ postojala su ispitivanja i rezultati da je 75 odsto muzike u Americi bila kantri, a u onih 25 procenata se „pružila” sva ostala: ozbiljna, rok, džez… Reditelj je dao zadatak glumcima da sami pišu pesme i neke su stvarno postale svetski hitovi. Ne vredi ih pominjati, treba ih sve natenane preslušati. Pojedine su stvarno ozbiljne pesme dok su poneke napravljene u želji da se taj stil muzike malo i okarakteriše, pa i nasmeje slušaoce. Naročito „Kasetofon u mom traktoru“. Sličnu stvar smo radili Baletić, Tucaković i ja u „Soku od šljiva“.
Klub Buena Vista
Režija: Vim Venders
Film koji koristi postojeću kubansku muziku ali na specifičan način i, zajedno sa Rajom Kuderom koji verovatno bira numere, upoznaje nas sa tom muzikom. Ovaj film je napravio čudo u svetu: muzika je postala popularna, izvođači su se stvarali i pojavljivali na scenama širom svetu, dok su slušaoci uživali.
