0
Zgrčena šaka s uperenim prstom u posmatrača i porukom - Sve je to tvoja krivica - jedna je od ubojitijih koja vas dočekuje kad uđete u prostor koji je prvog dana Nove, 2025. godine postao privremena galerija.
Tik do ulaza u Čumičevo sokače, jedna staklena zgrada postala je privremeni dom radova najpoznatijeg nepoznatog umetnika na svetu – Benksija.
Bristolski umetnik, koji više od tri decenije uspešno krije svoj identitet, odavno važi za britansku kulturnu ikonu. Jer, niko ne zna kako izgleda, niti kako mu je pravo ime. A legenda kaže da se rodio ili 1974. ili 1975. godine u Bristolu i da je umetničko ime odabrao po čuvenom golmanu Gordonu Benksu, jer je i sam kao klinac igrao fudbal i da je karijeru počeo krajem osamdesetih godina, zato što, navodno, nije hteo da postane mesar, kako je njegov otac zahtevao. Od prvog velikog znanog murala u Bristolu 1997. godine oslikao je većinu svetskih gradova, a njegov filmski prvenac „Exit Through the Gift Shop“ bio je nominovan i za Oskara za najbolji dokumentarac. I dok je sve, osim umetničkih dela, vezano za Benksija bilo mit, zagubljeni intervju iz arhive BBC-ja pre nekoliko godina otkrio je jednu od najbolje čuvanih tajni savremene umetnosti – da mu je ime Robi Benks…
E sad, da li Robert ili Robi, to niko sa sigurnošću ne može da kaže. Ali, ono što, dakle, nije mit jesu umetnička dela i njih stotinak je do 6. aprila pred beogradskom publikom.
U skladu s tom urbanom legendom, kako uđete u prostor Pop-up galerije u Dečanskoj, dočekaće vas pitanje – „Who is Banksy?“ Možda nećete upijajući sve te radove zaključiti kako mu je pravo ime, ali shvatićete ko je Benksi, čovek koji je davno rekao:
– Daleko sam više za umetnost koju je „izglasao“ narod s obe noge na zemlji, nego za onu koju propagiraju bogati. Neću da mi tamo neki milioner morališe i priča ljudima da li je nešto dobro ili nije, da prosuđuje da li sam ja umetnik ili nisam…
Iza izložbe, u organizaciji slovenačke Galerije Deva Puri, stoji kustos David Rjazancev, koji je čitavih deset godina radio na ovom projektu. Iako je, zbog zdravstvenih problema bio sprečen da dođe u Beograd, u pisanoj izjavi osvrnuo se na ogroman rad koji je uložio, ne bi li, posle Ljubljane i Zadra, Benksija „doveo“ i u Beograd.
– Benksijevu izložbu možete organizovati na tri načina – u saradnji s umetnikom, što se do sada desilo samo u velikim metropolama, kao što su Los Anđeles, London, Bristol, Njujork, tako da nema šanse da je napravi u Beogradu ili Ljubljani. Druga opcija je da jednostavno skinete njegova dela s interneta i odštampate ih, a zatim organizujete izložbu, što smatramo pogrešnim iako se to sada najviše radi. Treći put, koji smo mi izabrali, jeste da se dela, nakon provere autentičnosti, pozajme iz galerija, muzeja i privatnih kolekcija. Tako se može napraviti izložba koja je lepa a u isto vreme prikazuje originalna dela umetnika i predstavlja Benksijevu priču javnosti – reči su kustosa, koje su pročitane na javnom vođenju upriličenom za medije u Pop-up galeriji.
Sva dela, izložena u Beogradu, originalna su, kao i ona umetnika s kojima je Benksi sarađivao ili su uticali na njegovo stvaralaštvo. Među umetničkim delima, koja su izložena u Dečanskoj, su ona s potpisom Vorhola, Pikasa i Bleka Le Rata. Posredi su, uglavnom, printovi ili posteri. Postavka otkriva svu raznolikost Benksijevog sveta, pa su tako pred vama originalne grafike, ali i omoti za izdanja različitih muzičkih izvođača ili saradnja s Grinpisom.
Među najpoznatijim Benksijevim delima koja su izložena su „Flying Copper“, „Monkey Queen“, „Bomb Hugger“, „Flag“, „Toxic Marry“, „Applause“… Predstavljeni su i najpoznatiji projekti umetnika koji deluje već toliko godina a niko još uvek ne zna njegov identitet – „Dismaland“, „Walled Off Hotel“, „Love Welcomes“…
Šta je umetnost i koju umetnost izlažemo – jesu pitanja koje Benksi svojim opusom otvara, napominje mlada istoričarka umetnosti Anđela Petrović koja je vodila silne predstavnike srpskih medija kroz postavku na tri nivoa u Dečanskoj.
Osim pitanja ko je najmisteriozniji umetnik na svetu, kad uđete u Pop-up galeriju na zidu vas dočekuje print devojčice s bombom u naručju. Za to delo Benksi je bio inspirisan nemirima između policije i Afroamerikanaca u Bristolu s početka osamdesetih, što je odredilo njegov put i neumornu borbu protiv nepravde, svih nemilih događaja, ratova, kriza…
Dočekaće vas tu i printovi životinjama, čestim lajtmotvima njegovih radova.
– Životinje su specifične jer predstavljaju ljude na unikatan način. Koristi pacova, element koji je „pozajmio“ od umetnika Bleka le Rata, koji je svojevremeno takođe radio grafite i uticao na Benksija. Ta grafiti kultura, nastala u SAD šezdesetih, simboliše bunt spram onoga što vlast propagira. To je umetnost koja pruža kontru establišmentu – objašnjava Petrović.
Kroz postavku se često može naleteti na motiv smajlija, koji Benksi često koristi u svom radu od samog starta. Opet je to simbol rejv kulture u kojoj je stasavao, a kojoj je vlast htela da stane na put.
– Često su na istom delu smajli i policija, dakle predstavnici vlasti koji žele da stanu na put slobodi. Poput Le Rata, Benksi slika pacove u svojim delima kako bi predstavio najniže klase, odnosno najniže slojeve društva. A šimpanze, još jedan čest motiv na njegovim delima, simbolišu višu klasu. I komparacijom između te dve vrste životinja crta jaz među društvenim klasama – ukazuje istoričarka umetnosti.
Pred posetiocima je i serija printova majmuna u Britanskom parlamentu, a poruka je više nego jasna i mogla bi se, bez problema, primeniti i na svaku drugu zemlju. U tom aktivističkom tonu jesu i dela koja se dotiču rata, koji i danas bukti. S obzirom da je često pitanje koje umetnici stavljaju pred sebe – kako savremenu umetnost koristiti da bi se dočarali istorijski događaji – Benksi je ponudio jedan od mogućih odgovora.
– Radom „Walled Off Hotel“ predstavio bukvalno zid koji je granica između Izraela i Palestine. Ispred tog zida zakupio je prostor i odlučio da ga nameni za galeriju u prizemlju, a na druga dva sprata za hotel. A novac koji zaradi od hotela i same galerije odlučio je da vrati društvu kom je neophodan. Nije samo svoja dela izlagao, već je pružio prostor galerije i umetnicima iz Izraela. Taj hotel, kako je Benksi hteo da pokaže, ima „najbolji pogled“, jer gleda na zid koji razdvaja Izrael i Palestinu. Na muralu, na tom zidu, je golubica, kao simbol mira, koja je na nišanu. Dakle, mir je u opasnosti, a taj element golubice preuzeo je od još jednog velikana umetnosti Pikasa – priča Petrović, dok stoji ispred dva printa Pabla Pikasa, koja su takođe deo izložbe.
A na centralnom zidu prvog nivoa galerije veliki deo zauzima Endi Vorhol, kao neko ko je uticao na Benksija i rezervisan je i za dela koja je bristolski umetnik načinio kao pandan onima tvorca pop-arta.
– Konzervama Kembel supe Vorhol je želeo da pokaže i slavi američki konzumerizam, dok se Benksi svojim jeftinim printovima bori protiv istoga. Iako obojica propadnici slične struje, jedan je propagirao onda „koka-kola kulturu“, a drugi na satiričan način kritikuje sve. Vorhol je, takođe, bio poznat kao neko ko je ovaplotio ličnosti važne za američku pop kulturu.
A najznačajnija je Merilin Monro, koja je prisutna na nekoliko ogromnih printova u Dečanskoj, a tik pored nje je mali Benksijev print, na kojem je Kejt Mos, u istovetnoj pozi i s istovetnom frizurom kao Merlinka, kao omaž Vorholovom delu.
Još jedan umetnik koji je uticao na Benksija jeste Baskijat. Iako različitih generacija, velike su sličnosti između dvojice umetnika. Najpre, obojica su se najpre nametnuli kao ulični, grafiti umetnici.
– Krajem pedesetih i početkom sedamdesetih ta grafiti kultura bila je uglavnom koncentrisana u podzemlju, u prostorima podzemne železnice, metroa upravo zbog toga da umetnici ne bi bili uhvaćeni i optuženi da se bave vandalizmom. Iako je Baskijat snosio posledice zbog „vandalizma“, Benksi, krijući svoj identitet, uspeva to da izbegne – ukazuje Anđela, dok upire prstom i u jedino delo kom se ne može prići, dakle ograđeno je. A autor je slovenački umetnik Jaka Prijatelj, koji predstavlja, s namerom, „Relikvijat“, jer smatra da je Benksi svetitelj savremene umetnosti.
Izložba u Pop-up galeriji je interaktivna i, stoga, nudi posetiocima hiljadu mogućnosti da se „uključe“. Uostalom, jedan print, na kom je pacov s fotoaparatom lepo poručuje – Fotografiši se, pokaži malo ljubavi… I jedna od njih jeste selfi zona za koju je idealan kutak posvećen „Simpsonovima“.
– Kada je „Simpsonovima“ opala gledanost odlučili su da unajme Benksija. On je, međutim, odlučio da nekog, po svom običaju, iskritikuje. Razmišljajući ko bi to mogao da bude odlučio se na neobičan potez – iskritikovao je same producente serije. I dok je Benksijevo delo samo na početku bilo na uvodnoj špici, čim su shvatili da im to ne ide u prilog, odlučili su da je izbace. Ali, to je bio bum. Ko god da je sarađivao s Benksijem uvek je bio obasut pažnjom – navodi Petrović.
Najbolje svedočanstvo tih reči jeste prvi sprat galerije, kao i donji, podrumski nivo u kom su omoti koje je radio za Gorilaz, Taliba Kvelija, Dejndžer Mausa, pa ilustracije za knjige Nika Kejva… Ređaju se potom i printovi kao svedočanstvo opravdanog buntovništva Benksija, pa onih koji se dotiču „vandalizma kao umetničkog čina“. Ima i onih daleko brutalnijih s porukama „Ja sam imbecil“ ili „Shvati – Niko te ne voli“.
– Britanski muzej ima običaj da preuzima tuđa dela i stalno se postavlja pitanje restitucije, pa je Benksi odlučio da 2005. napravi jedno delo u tom tonu, odnosno da na „steni“ naslika čoveka, životinju i kolica, koja se koriste u supermarketima, koja su opet simbol konzumerizma. Odlučio je da to delo bukvalno nalepi na Britanski muzej, i time sugeriše posetiocima da se zapitaju da li to ono pripada muzeju ili ne. Radio je to, ne samo u Britanskom muzeju, već i Tejtu, Metropolitenu, postavljajući svima pitanje šta je to što se propagira kao umetnost u muzejima, i zašto za uličnu umetnost nema mesta u tim institucijama. Na taj način ponovo je preispitivao, ne samo te institucije, već i samo društvo.
Diznilend, taj svet zabave i potrošačke kulture, kod Benksija ima potpuno drugačiju konotaciju, ali i ime. Nazvan „Dismaland“, Benksi „crta“ užas Hirošime, rat, siromaštvo, nemaštinu – dakle suštu suprotnost Diznilendu. Kritika i podsmevanje savremenom društvu umetnika prisutni su i kroz dela posvećena britanskoj kraljevskoj porodici. Tu je, primera radi, mala skulptura pokojne kraljice Elizabete Druge koja je, umesto porukom „Bože spasi kraljicu“, počašćena onom koja glasi – Psu, spasi kraljicu!
U podrumu je i gomila spasilačkih prsluka, posloženih na podu, dok je iznad uramljen znak na kom stoji – Dobrodošli! A odmah pored nešto što bi trebalo da simboliše najpoznatije Benksijevo delo „Devojka s balonom“. Čitav zid krase baloni od srca, a na video bimu pored može se videti trenutak „najveće podvale u umetnosti“. Na aukciji u londonskom Sotbiju kad je slika prodata za 1,2 miliona evra, istog momenta je aktiviran mehanizam za uništavanje dela. Od froncli koje su ostale napravio je „totalno umetničko delo“ stavivši ih u ram, i nazvavši ga „Love is in the Bin„.
– Naterao je tako da one koji su kupili njegovo delo da se zapitaju vredi li njegova umetnost toliko. A na delu je predstavio nevinu devojčicu koja gubi balon i poseže za njim. A šta je to za čim traga, da li je to nada u bolje sutra, ostaje na svima da zaključe sami…
Bonus video: Mit o Benksiju
