0
Sergej Trifunović je za novi Nedeljnik pričao: O odrastanju, provinciji, malim i velikim gradovima. O patriotizmu, srpstvu, suzama na Kosovu. O Americi i "bad guys from Serbia". O Gagi, Žiki, Glogiju, Divcu, Željku, Cunetu, Jezdiću, Bregi. O rokenrolu i politici. O tome ko više ne želi (ili ne sme) da se slika s njim...
„Ne posedujem podatak da li Sergej doručkuje uranijum, ali nije tajna da žestokom energijom i dalje tutnji kroz geografiju, karijeru i život.“ Ovo je rečenica iz predgovora Pece Popovića u Sergejevoj knjizi „Stovarište“.
Sergej Trifunović nije prepričavao sadržaj knjige u velikom intervjuu za novi Nedeljnik, pričao je o zanimljivim epizodama života tako da se neke rečenice mogu skladištiti u „Stovarište 2“, piše Branko Rosić.
O školi
Dakle, izbacili su me iz Učiteljske škole, pa su me vratili na polugodištu. Onda su nas na kraju masakrirali. Iz mog odeljenja je ponavljalo nas sedam. Odem i upišem jezičku gimnaziju u koju su išli: Dimitrije Tucović, Radovan Dragović, kasnije Ljubomir Simović, Svetislav Basara. Kada su me izbacili iz škole, bilo je kao iz one pesme Đorđa Balaševića „Kad sam prvi put pao u školi…“ Uglavnom pakao je bio za mene. Istovremeno nađem u ćaletovom ormanu požuteli list na kome piše da se Tomislavu Trifunoviću zabranjuje upis u sve učiteljske škole na teritoriji Srbije. Ćale je bio izbačen iz deset škola. U jednoj od njih na Ubu, legenda kaže, po učenika Dragana Džajića je dolazio crni mercedes. Igrali su mali fudbal na velikom odmoru. Da li je u Džaju ušao neko malo jače sa startom, Džaja mu lupi šamar, a moj ćale se potuče sa budućim najboljim levim krilom sveta. Nije došao do trećeg časa, već je bio izbačen iz škole.
I pitam ga: „Kako to meni s…š a ti si izbačen iz deset škola?“, a on kao svaki roditelj kaže: „Zašto moraš da budeš kao ja?“ Ćale je siromah skupio pare i otišao u Novi Sad. Pre toga je bio u amaterskom pozorištu u Jagodini.
O snimanju filma „Stršljen“ na Kosovu devedesetih godina
To je bilo ludilo mozga i to snimanje je obezbedio Ljubiša Samardžić. U tom trenutku na Kosovu su ratna dejstva, a mi nemamo pojma o tome. Odlazimo sa specijalnom dozvolom i po dolasku shvatamo da je sve pusto. Ne čuje se ništa. Ali…
U kojim mestima ste bili?
Prizren, nekoliko noći. Velika Hoča, kod divnih domaćina, jedino srpsko selo, dečanski podrumi. Tu je bio jedan baš ludački incident. Trebalo je da idemo u Junik koji je u tom trenutku OVK utvrda. Tada Ibrahim Rugova izjavljuje: „Evo sad na Kosovu snimaju antialbanski film koji se zove „Ubistvo s predumišljajem“.
Pokojni Tika Arsić je tvrdio da je u Prištini video poternice za mnom. Tako da sam bio i na albanskoj poternici, a kasnije sam postao albanski Majkl Korleone.
O SAD
Da, jer popizdiš. Trebalo je podneti to bad guys from Serbia. Mogao sam da napravim karijeru na takvim idiotskim ulogama. Samo što bih tu sam sebi umro kao glumac. Neko je rekao: karijera glumca se zasniva na ulogama koje je odbio. Imam u portfoliju dosta tih. A taj razgovor koji si pomenuo, u tom momentu ti je puna ona stvar da su Srbi „bad guys“. Mi smo svi tih devedesetih godina agitovali protiv domaćih diktatora u Srbiji, a onda odlazim napolje, snimam filmove i suočavam se s tim „you fuckin’ bad guys“.
A najbolji fazon je kada ti onaj Afroamerikanac beskućnik kaže: „Srbi, vi ste crnci Evrope.“
Da, ali to što je rekao je bila jedna od prijatnijih reakcija devedesetih godina. A bilo je mnogo neprijatnih. Bilo je komentara na nekim snimanjima tipa „Fucking Serb“. Na ivici tuče. Ali ja ne pamtim ružne događaje. To brišem odmah.
Takođe, u Los Anđelesu sretnem unuka Hajla Selasija koji je deset godina stariji od mene. Završio koledže tamo. Kad smo se sreli, rekao mi je: „Ja sam odrastao u dnevnoj sobi sa gigantskim lusterom koji je Tito poklonio.“
O glumcima
Za sve što sam stekao u životu trebalo je da se najedem g…na. Kad kažu: „Ti to lako izvodiš na sceni“, odgovaram: „E burazeru, dok sam ja došao do toga da to tebi izgleda lako, ja sam propišao krv.“ Gluma ne sme da se vidi.
A kod nas je gluma pejorativna stvar. One rečenice „Šta glumiš?“, „Šta glumataš?“.
Dragan Nikolić se možda ponekad i stideo glume. Bio je ozbiljan čovek. Slušao sam jednu strašnu raspravu dva velika čoveka. Jednog koji sad odlazi, a drugi je otišao. Dušan Jovanović i Dragan Nikolić. Gostovali smo sa „Buretom baruta“ u Ljubljani i mi smo bili prva grupa koja je prešla zvanično hrvatsku teritoriju devedesetih. Vozač, izbeglica iz Vukovara, neće nigde da stane na teritoriji Hrvatske. Mi kukamo da stane, da idemo u WC. Petrovo Polje, piše: WC dve kune. Ne znamo šta nas čeka. Jedno vreme su se hrvatski granični policajci obraćali na engleskom. Bilo je presmešno. Iz tog vremena je fora kad dolaziš u Hrvatsku, a graničar pita:
„Give me a passport please. What is your name?“
„Nikola Đuričko.“
„Occupation?“
„No, only visiting.“
A onda su kasnije počeli da pričaju na hrvatskom. Ali mumlaju te rečenice kao da im je neprijatno što govorimo isti jezik. Ulazi pandur i: „Pokažite mi svoje isprave“, mumlajući pita. A Boris Milivojević njemu: „Izvinite, ne znam da li me razumete, ali ja uopšte ne razumem šta vi pričate.“
O politici
Ušao sam u politiku jer ovome treba da dođe kraj. I kraj će doći, ali šta ćemo mi posle? Zemlja koju moramo ozbiljno da dignemo na o-ruk. Sistem je toliko truo i korumpiran da je pitanje šta će biti posle. Mene mnogo više interesuje to posle nego ovo što je sad.
Da se ne bi ponovila priča 6. oktobra koja se nikada nije desila.
O „povratku“ iz politike
Skoro mi je jedan prijatelj rekao, znamo se iz detinjstva: „Jao, vratio si se“, i krene da me ljubi. Kažem mu: „Zemljaci, ja nikud nisam odlazio, ja sam stalno tu. To ste samo vi mislili da sam ja nekud otišao pa ste se tako ponašali.“
Od početka višepartijskog života bilo je razmišljanja tipa: e da jedan ovakav glumac, režiser, umetnik uđe u politiku; a kada si ušao u politiku, odmah su ti zamerili?
Tako je. Ko što kaže Crni Gruja: „Jebem ti narod, padne kiša – ubi žetvu, grane sunce – pocrka sve… Nikad ništa ne valja.“
Bonus video: Sergej Trifunovic, promocija knjige Stovariste
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare