0
Knjiga "Sa Cvejom" autorke Beke Vučo predstavljena je sinoć na Trgu pjesnika u Budvi, u okviru 38. festivala Grad teatar.
Učesnici su bili Zoran Hamović, osnivač, direktor i glavni urednik Izdavačkog preduzeća CLIO i predsednik Udruženja profesionalnih izdavača Srbije, Ksenija Radulović, redovna profesorka FDU, urednica brojnih stručnih i naučnih izdanja iz oblasti dramskih umjetnosti i dramski umetnik Vojislav Voja Brajović.
– Knjiga je nastajala od sredine septembra 2022. godine. Beka Vučo, kao velika prijateljica i neko ko je s Cvejom provela čitav život, imala je ideju da se napravi knjiga nedugo nakon što je Cveja utonuo u dubok san. Naslov odražava naše ideje i želje da obiđemo ceo region. Cveja je bio osoba i glumac koji je imao veliko poštovanje u svim krajevima. Kada nam je bilo najteže, kada smo imali sporove i kada se nismo razumeli, on je uvek pronalazio način da ga ljudi vole, poštuju i cene, te da budu zajedno sa onim što je on izgradio – rekao je Zoran Hamović, dodajući da su članovi redakcije koja je radila na knjizi bili i Ksenija Radulović, Aleksandar Milosavljević i Jelena Knežević Barać.
Knjiga je sačinjena od niza autorskih tekstova koje su napisali svi oni koji su učestvovali i obeležili Cvejin život, baš kao što je on obeležio njihove. To su saradnici, prijatelji, poznanici, svi oni koji su bili u prilici da s njim sarađuju, žive, učestvuju u različitim projektima i ostvaruju svoje ideje i snove.
– Zato možemo reći da je ova knjiga bogata jer prikazuje jedno vreme, daje presek ne samo stvaralačkog života Branka Cvejića ,već i jednog traumatičnog perioda u kojem smo svi bili. Ali, istovremeno prikazuje različite vrste istorijskih transformacija kroz koje smo svi prolazili, baš kao i on, kao neko ko je rešavao različite probleme. Zbog toga ga mnogi cene, poštuju i vole – istkao je Hamović.
Ksenija Radulović je kazala da je Branko Cvejić gotovo ceo svoj profesionalni angažman proveo kao glumac, producent i direktor pozorišta u JDP-u, koje se bavi klasičnim pozorištem:
– To nije eksperimentalno, avangardno pozorište, ali to ne znači da nije eksperimentisalo za vreme raznih umetničkih uprava. Cveja je kao pozorišni čovek povremeno, a čini mi se i često, na jedan površan način bio posmatran kao deo umetničko-pozorišne platforme vezane za određenu grupu umetnika u JDP-u. Sve je to posmatrano na simplifikovan način kao jedna vrsta relativno tradicionalnog pozorišnog izraza, mada se najčešće priznavala visoka umetnička vrednost svega što je rađeno. Kada se razgrnu te spoljašnje naslage predrasuda, suočavate se s tim da je to bio moderan pozorišni izraz i da je Cveja bio glumac, upravnik i gledalac s izrazitom umetničkom otvorenošću koja nije bila trendovska. On se nije povodio za onim što je trenutno moderno, već je imao senzibilitet da prepozna nešto što je novo, inovativno i umetnički vredno. Takav senzibilitet nije čest, već redak. On je to imao i bio je okružen ljudima s kojima je to mogao da deli i usmerava. Sećam se Sterijinog pozorja i Olivera Frljića koji se predstavio s komadom “Mrzim istinu” i Cvejićevog oduševljenja tom energijom i novim, hrabrim, radikalnim iskorakom. To je bilo nepogrešivo kao jedna vrsta detekcije.
Glumac Voja Brajović otkrio je da se s Cvejićem poznaje od 1965. godine.
– On je igrao u “Dadovu“ u Beogradu, a ja u “Abraševiću” iz Valjeva. Kasnije smo se sreli na fakultetu, ja prva godina, on treća. Zahvaljujući hrabrom Bojanu Stupici koji je mladima pružao šansu, zajedno smo igrali u predstavi “Agamemnon”. Iako smo imali oko dvadeset godina, igrali smo hor argivskih staraca sa zalepljenim bradama, perikama i štapovima. Kada bi Cveja trebalo nešto da kaže, nas četrnaest bi se smejalo, a on bi zgrabio štap i rekao: “Profesore, ako se budu smejali, napustiću predstavu”. Tu sam prepoznao njegovu neverovatnu hrabrost. Ako neko poželi druženje s nekim koga krasi čovečnost i pravednost, to je bio Cveja. Naša generacija je tako bila opredeljena.
Brajović je podsetio da je Cvejić bio desna ruka Jovana Ćirilova.
– Znali smo da je Ćirilov pozorišni genije, a Cveja je ostvarivao njegove ideje. Što je bio teži zadatak, to je za njega bio veći izazov. Radovao se teškim situacijama. Na Gradu teatru smo igrali “Lažnog cara Šćepana malog” u režiji Dejana Mijača u vreme inflacije. Mijač je insistirao da Crnogorci govore na svojim dijalektima, a Cveja je imao malu ulogu gde je trebalo da kaže “kotorski te providur pozdravlja i po mene šalje ove dare”. Vlasta Velisavljević je pitao zašto Cveja govori na slovenačkom dijalektu, pa je Cveja pretio da će napustit predstavu, ali smo ga ubedili da se vrati. On nastavlja da govori tekst i svi krenu da se smeju, a on se okrene ka Vlasti i kaže “Je l’ vidiš dokle to dovodi?”. Pokušavam da objasnim kakav je bio eksploziv. Kada je Ćirilov otišao u penziju, Cveja je nastavio da radi kao upravnik, a JDP je postalo jedno od 19 najznačajnijih pozorišta sveta, iako smo imali velikih problema kad je skinuta jedna od najbitnijih predstava “Kad su cvetale tikve”. Zabrana tog komada zaustavila je kulturni napredak celog društva – rekao je Brajović i dodao da Cvejin glumački dar nije bio u drugom planu:
– “Ja ne glumim, ja se ponašam”, govorio je. To nije jednostavno, a on je bio veoma ješt u tome.
Voja Brajović je tokom večeri govorio dva Šekspirova soneta, jedan da dočara publici šta je branka Cvejića diralo i uzbuđivalo, dok je za drugi kazao da ga je Šekspir napisao Cvejiću:
– Šekspir je napisao sonet u kojem se oprašta od svojih kolega glumaca. Mislim da je to napisao Cveji.
Bonus video: Voja Brajović o svojim kolegama koji više nisu živi i starosti
