Sećanje sina Mije Aleksića: Ja sam od onih srećnika kojima je tata zauvek živ

Tačno sto godina od rođenja neponovljivog maestra komedije navršiće se 26. septembra, a tim povodom na manifestaciji "Dani Mije Aleksića" u Gornjem Milanovcu, koja će do 10. oktobra organizovati bogat program u čast barda, biće dodeljena nagrada "Mija Aleksić – biti glumac", koja je pripala Branimiru Brstini.O tome kako je biti sin tako velikog glumca, kako je izgledalo detinjstvo iza zavesa pozornice, kao i šta će mu zauvek ostati u amanet od njegovog oca, razgovarali smo sa Mijinim sinom Veliborom Aleksićem.- Da budem iskren, malo sam se razmazio kada je reč o događajima koji se organizuju u čast mog oca. Šalu na stranu, zaista mogu ponosno da kažem da Gornji Milanovac godinama unazad organizuje bogat program kako bi se sačuvalo sećanje na Miju Aleksića. Međutim, ove godine, na 100. rođendan, nešto je posebno. Nisam mogao da zamislim da će napraviti ovako veliku i lepu manifestaciju, u okviru koje će biti i filmovi, predstave, izložbe... Mnogo sam srećan, puno mi je srce. Divno je kada imate priliku da doživite ovakvu čast za svog oca. Vrlo je emotivno i lepo - priča Velibor.

Ističe da mu je posebno drago što su u toku dogovori sa Jugoslovenskom kinotekom da se otvori i legat.- Mija Aleksić će tako zasluženo stajati uz legate velikana poput Milene Dravić, Dragana Nikolića, Bate Živojinovića i drugih. Inače, sve nagrade, priznanja i predmeti moga oca bili su čuvani divno u Gornjem Milanovcu.Velibor Aleksić nije nastavio očevim stopama, već je po profesiji inženjer pomorstva, ali je veliki ljubitelj umetnosti, naročito kinematografije. Kako priznaje, voli da pogleda očeve filmove kada god na njih naleti na televiziji. Ipak, kako i sam ističe, pamti oca kao i svako drugo dete.- Vama će on uvek biti veliki glumac Mija Aleksić, a za mene on je uvek bio otac, ćale. Mojim drugarima je bio kao što su meni bili njihovi roditelji. Slušali smo ih i bili njihova deca. Bio je stoposto predan svom pozivu, glumi, ali je bio i divan kao roditelj. Učio nas je da budemo vredni i pošteni i da negujemo osnovne porodične vrednosti. Predan rad i poštenje su bile njegove vrednosti kojih se slepo pridržavao i trudio se to da nam usadi - priča Velibor.

Detinjstvo mu je, ipak, kako ističe, bilo drugačije od ostale dece kojima očevi nisu bili glumci.- Odrastao sam u Narodnom pozorištu i to ne na mestu šaptača, već pomoćnika na sceni, te sam pratio sve što se unosi i iznosi na scenu. Zato mi je omiljena predstava i bila "Pop Ćira i pop Spira". Sećam se, u toku igranja bila je večera, a hrana naravno mora da bude prava. Tako sam ja sedeo sa strane, a sluškinje kada iznose i unose sa scene, one meni pola daju. Obožavao sam to - seća se kroz osmeh i dodaje:- I dalje jako dobro pamtim miris šminke, prašine sa scene, mastiksa, za one koji ne znaju to je smola od trišlje, jedne vrste biljke smrdljike koja se upotrebljava u pozorištu i kod snimanja filmova za lepljenje brkova, brade, kose... Celo svoje detinjstvo proveo sam u tom neobičnom magičnom svetu iza pozorišnih zavesa, sa svim tatinim kolegama. Od kućnih prijatelja su mu tu bili Vasa Pantelić, Đokica Milaković, Lola Đukić, Cune Gojković, Goran Paskaljević, Feliks Pašić...https://www.youtube.com/watch?v=-ySeP9B39B4Pored pozorišta, mnogo vremena provodio je i u Aberdarevoj ulici na televiziji.- Mija je 24 sata bio zaokupljen glumom. Svi me često pitaju kakav je osećaj kada stalno gledaš oca na televiziji, pa u filmovima, pa su tu slike, novinski članci, manifestacije, da li sam tužan, da li mi je to naporno, kakva sećanja mi sve to budi, ali uvek kažem - ja sam od onih srećnika kojima je tata zauvek živ.Kako je Mija Aleksić preživeo "Krvavu bajku"Mija Aleksić je rođen 1923. godine u selu Gornja Crnuća, kod Gornjeg Milanovca, od oca Velimira i majke Sinđe. Odmalena je pokazivao ljubav prema pozorišnoj igri, a njegova porodica volela je da okupi komšije, prijatelje i da uz zvuk frule izvodi skečeve. Tada nisu bili svesni da su to bili prvi koraci glume i nešto po čemu će Mija Aleksić postati legenda. Međutim, Drugi svetski rat i nemačka okupacija obeležili su njegovo srećno detinjstvo. Taj 21. oktobar 1941. zauvek će ostati upamćen u istoriji kao crni dan, a Desanka Maksimović posvetiće mu “Krvavu bajku”.

Nacističke okupacione snage su u periodu od tri dana streljale 3.000 ljudi u Šumaricama, među kojima je bilo i 300 nevinih đaka. Ovaj zločin bio je odmazda za pogibiju 10 nemačkih vojnika. Tada učenik Druge muške gimnazije, Mija Aleksić, kao i njegovi drugovi, bio je odveden na streljanje i samo čudom je preživeo. Kako je ranije za medije ispričao njegov sin, Mija nije voleo mnogo da priča o tome, ali se seća da mu je ispričao:- Tog dana su Nemci skupljali po gradu sve, kao odmazdu za svoje poginule vojnike... Međutim, on je bez obzira na to otrčao do škole. Tu su ih sve isterali na ulicu, celu gimnaziju i poveli do baraka. Pričao je da su se mitraljezi jasno čuli i da su osećanja bila pomešana, od straha do ravnodušnosti. Sve je dugo trajalo, a onda je sve utihnulo i opet su ih postrojene poveli iz baraka ka gradu. Koliko znam, otac je pitao jednog folksdojčera da li ih vode kući i kada je ovaj klimnuo glavom, rekao mu je da on blizu stanuje, te ga je ovaj pustio. Kako je otac pričao, komandant mesta, koji je i naredio streljanje, bio je u to vreme na terenu oko Kragujevca sa svojim prevodiocem, profesorkom nemačkog jezika. Kada su se vraćali i kada je profesorka shvatila šta se dešava uspela je da ga ubedi da prekinu. Tata je rekao da ne bi oni prestali nego su ispunili broj. I to ih je spaslo. Nije voleo da se priseća toga - ispričao je Velibor Aleksić.Bonus video: Sećanje na scenaristu, reditelja, profesora Srđana Koljevića