0
One godine kada su dodeljivane nagrade „Zlatna lokomotiva“, od kolega sam dobio priznanje „Zlatna svinja“. Iskoristili su zlatnu boju kojom je lokomotiva prskana, u gumenu kasicu prasicu su stavili gips rastopljen u vodi, od spajalica su napravili naočare. Čuvam je i dan danas, jer i priča o njoj je posebna, kao uspomenu na srećne dane provedene na FEST-u, kaže za Nova.rs Miloš Savić, koji je više od dve decenije radio na ovom festivalu.
U godini kada obeležava 50. jubilarno izdanje FEST-a, koje se održava od 25. februara do 6. marta zamolili smo da svoja sećanja na slavne dane ovog festivala za naš portal podele ljudi, koji su bili nevidljivi za javnost, a zahvaljujući kojima je on postao to što jeste.
Miloš Savić je kao spoljni saradnik, u periodu 1979. do negde 2002, radio na FEST-u u Službi kopija, gde su, kako kaže, često dolazili ljudi da nešto fotokopiraju, a njihov posao je bio nešto sasvim drugo.
Skladištenje i pikeraj
– Mi smo imali nekoliko zadataka, a radili smo u podrumu Sava Centra gde su bile grupne garderobe, tako da su prostorije imale ogledala za šmikanje izvođača, toalete, tuš kabine. Tu smo držali skladište filmova, a kopije su dolazile u jednom primerku i ona je tokom cele godine išla sa festivala na festival. Jedan prosečan film je bio spakovan u proseku od četiri do šest metalnih kutija, a svaka rolna je imala materijal 20 minuta. I te kutije su bile u drvenim kutijama sa ojačanim metalnim ivicama, kao na starim koferima. Vremenom su ih zamenile kutije od čvršćeg kartona, pa od plastike, Amerikanci su pakovali u neke šestougaone aluminijumske kutije…
– U drugoj prostoriji je bio pikeraj, a radio ga je čuveni beogradski kinooperater, pokojni Mića Mitrović. Prvo što je trebalo da uradi jeste da vidno obeleži na srpskom jeziku film, kako na kutijama, tako i rolne, kada stigne iz inostranstva. Takođe, da pregleda trake, da ih premota, obeleži startove… Kad se vrati film sa projekcije morao je opet da pregleda i premota film, prstima drži traku i proverava oštećenja i lepi ako ih ima, jer je morao da bude spreman za narednu projekciju. Jer, filmovi su osim u Sava Centru prikazivani i u Domu sindikata koja ima više sala, pa u Domu omladine, Kulturnom centru, Studentskom gradu, Fakultetu dramskih uemtnosti… Takođe, FEST je imao paralelni porgram u Novom sadu koji je vodio Đorđe Kaćanski.
Pendlovanje od sale do sale
– Treća prostorija je bila naša kancelarija koju smo delili sa Službom za prevodioce koji su vodili Kosta i Nada Carina. Bili smo povezani jer je kod nas bio jedini pravi ispravni i u svakom momentu ažurirani program FEST-a a oni su pravili raspored ko će da prevodi koji film. Mi smo pravili rasporede za ekspediciju i podizanje filmskih kopija sa mesta gde su prikazivani filmovi tokom festivala, a Kosta je pravio raspored ko će te filmove da prevodi.
– Mi smo morali da organizujemo da kopija filma, neoštećena, stigne na vreme za projekciju i da je vratimo u skladište ili uputimo u drugu salu. Imali smo jedan auto na raspolaganju, nas nekoliko smo bili i vozači i nosači. Naš posao je bio pravi akcioni film. Recimo, pendlovanje. To je kada imate jednu kopiju a isti film se, na primer, prikazuje u 16 h u Domu sindikata, a u 17 h u Sava Centru. Rizikovali smo i čekali da se odvrte prve dve rolne, kinooperater ih skine s aparata, uzmemo ih pod mišku, sedamo u kola i vozimo u sledeću dvoranu da bi kinooperater mogao na vreme da ušnira početak. Ekipa se odmah vraćala u Dom sindikata po ostatak filma. Nekad smo vozili rolnu po rolnu, dok je u Maloj sali Sava Centra bilo novinarskih projekcija.
Zaštitni znak
– Iako je bilo kritičnih trenutaka, svašta se dešavalo, posebno nepremostive gužve na Brankovom mostu, nikada nismo zakasnili da film donesemo na vreme. Jednom se desilo da je nestala kopija, zatvorili smo Dom sindikata i našli film, težak 35 kg, ispod nekog stepenika. Kada smo jednom pocrkali od posla, nas trojica koji smo najduže radili i družili se, pokojni Radivoje Milanković i Milan Simić, pričali smo onako znojavi i prljavi o poslu. Tada sam im rekao da za 20 godina sve ovo što sada radimo, i ovih sto i nešto filmova prebacujemo s mesta na mesto, radiće jedan čovek u košulji belih rukava, tako što će iz džepa da izvadi neku disketu na kojoj će biti čitav program FEST-a. Gledali su me i smejali se ko da sam poludeo. A to vreme je došlo pre nego što sam mogao i da zamislim.
– Svi su mislili da ako radim na FEST-u da gledam filmove, a ja sam zano da mogu da odgledam maksimum dva, tri. Pratio sam najave i na vreme pravio izbor unapred koja će to ostvarenja biti, pa ako budem imao sreće da ih i odgledam. Uglavnom smo ih gledali sa studentima na FDU. Tako sam odabrao francuski film „Delikatesna radnja“, i oduševio se. U pratećem materijalu sa njim je stigao i ogroman plakat na kojem je tabla na kojoj je umesto barjaka visila zlatna svinja na toj kasapnici. Mi smo taj plakat, od te 1992. godine stavili kao zaštitni znak naše službe, krasio je zid našeg prostora svake narodne godine i na njemu potpisi svih ljudi koji su učestvovali na FEST-u.
Ćerka prohodala na FEST-u
– Kod nas su dolazile sve ekipe koje su radile na FEST-u, bila je dobra atmosfera, uvek je bilo ića i pića, intenzivno smo živeli i družili se 18 sati dnevno. A, bilo je nešto što danas ne postoji, a to je da neko nepoznat sa ulice ko voli film, kada dođe u SC, mora da zna kome da se javi i potraži nas dole u podrumu gde popije besplatno piće i dobije na poklon kartu da gleda film. Bilo je i stalnih posetioca, neki Brka, kako smo ga zvali jer mu ni danas ne znam pravo ime, svake godine se pojavi pre početka FEST-a i kaže: “Ja došao“. Na kraju smo mu uradili propusnicu sa slikom i dogovorili se da može sve filmove da gleda u Domu sindikata ali da bude naš čovek koji će da vodi računa da ne nestane neka kopija i da nam javi ako se bilo kakav problem dogodi. Bilo je to vreme kada fiksni telefon bio jedina veza.
– Tehnologija je toliko napredovala da sam se zaprepastio. Za ovom službom više nema potrebe, ali otvorila su se neka druga radna mesta. Ostale su divne uspomene. Jedna od najdražih je što je moja ćerka Nada bukvalno prohodala na FEST-u. Imala je manje od dve godine kada je gledala prvi film, neki korejski, i rekla:“Tajo, neko je ugasio svetlo“, nije znala još dobro da priča. I ostala je u svetu filma. Diplomirala je produkciju na FDU i osnovala svoju agenciju „Besne slike“.
Bonus video: Govor Gorana Markovića na sahrani Milana Vlajčića