1
Uz saksofon se osećam slobodno, uz njega možete izraziti sve vrste i nijanse raspoloženja što nije slučaj sa svim instrumentima. Saksofon može da šapuće, ali takođe i da bude glasan i agresivan ili nasuprot baš svemu totalno "kul", kaže saksofonista Milan Savić.
Beograd je postao poznata destinacija u svetu saksofona, a festival Belgrade Saxperience, koji počinje večeras i trajaće do 29. septembra, zauzeo je veoma vidljivo mesto na mapi svih onih koji žele da čuju ili nauče nešto novo o ovom instrumentu. Za sve to zaslužan je saksofonista Milan Saviću koji je ovu manifestaciju osnovao 2014. godine.
Do danas se, kako Savić kaže u razgovoru za Nova.rs, nije puno toga promenilo, ostali su verni ciljevima, a to su vrhunski saksofonisti koji pored koncerata drže i majstorske radionice, bogaćenje literature za saksofon kroz angažovanje domaćih kompozitora i sve to u atmosferi otvorene saradnje i zabave.
– Najveći uspeh je to što sada imamo veliki broj domaćih kompozicija za saksofon koje su nastale porudžbinom festivala i koje su premijerno izvedene upravo na njemu. Takođe veliki uspeh su i naši mladi saksofonisti koji zahvaljujući majstorskim radionicama festivala dobijaju inspiraciju i motivaciju za dalje napredovanje, a srpska škola je samim tim postala konkurentnija i cenjenija u svetu.
Šta publika može da očekuje ove godine? Šta posebno izdvajate?
– Ove godine smo pozvali našeg istaknutog kompozitora i akademika Ivana Jevtića da napiše jedno virtuozno delo za saksofon i klavir. Premijeru ove kompozicije naša publika će moći da čuje na otvaranju festivala kada će nastupiti jedan od najistaknutijih francuskih saksofonista Nikola Arsenijević zajedno sa poznatim pijanistom Ukijem Ovaskainenom.
Kada se vratite na početke kada je ideja o ovakvom festivalu nastajala, šta vam je davalo vetar u leđa i nadu da je ovom gradu potrebna manifestacija koja slavi saksofon?
– Po mom mišljenju sam zvuk saksofona nosi snagu koja tera na pokret, a instrument je generalno opšte prihvaćen i imam utisak da ga ne volim samo ja, nego da svi vole saksofon! To je dosta bitna činjenica koja ovu manifestaciju u startu stavlja na visoku poziciju. Publika je vrlo zainteresovana za koncerte, izvođači su maestralni, a to sve zajedno čini da se sve organizuje sa zadovoljstvom i lakoćom.
Kakav je položaj saksofoniste u Srbiji?
– Položaj saksofoniste nije mnogo lošiji nego u ostalim zemljama u regionu. Saksofonista nema mnogo izbora, teško je, skoro nemoguće živeti od solističke karijere, a stalno radno mesto za saksofonistu nema nijedan simfonijski orkestar, tako da saksofnista može da svira u bendu ili da predaje u školi ako ima završenu Muzičku akademiju. S obzirom na to da su plate male za uslove života u gradu, mnogi se odlučuju da rade ova poslednja dva posla paralelno. Ako bih bio neki mađioničar, to bih promenio kako bismo posle časova ostavili malo više vremena za porodicu.
Domaća publika odlično poznaje džez saksofon, ali ga ne poznaje dovoljno u žanru klasične muzike. Šta vas privlači u jednom, a šta u drugom?
– Klasični saksofon je osnova i vrhunac umeća na saksofonu. Kada počinjete da učite saksofon morate proći klasično osnovno obrazovanje kako biste bili sposobni da nešto odsvirate. Bez tog klasičnog osnovnog muzičkog obrazovanja ne možete uspešno svirati ni džez. Najjednostavnije bih to uporedio kao razliku između F1 i relija. Volim i jedno i drugo da gledam, i jedno i drugo me privlači iako su totalno različitih estetskih i tehničkih zahteva.
Organizujete i „Saxperience on tour“. Koliko je interesovanje i kakva iskustva nosite iz manjih gradova u Srbiji?
– „Saxperience on tour“ mi je jedan od najdražih projekata koje organizujemo. Svake godine obiđemo pet do 10 gradova širom Srbije, održimo koncerte i majstorske kurseve za mlade saksofoniste koje se trudimo da motivišemo i damo dragocene smernice za pravilni dalji napredak. Takođe, uvek mi je interesantno kada tokom turneje za kratko vreme od grada do grada vidim razliku u običajima, dijalektima i drugim kulturološkim uticajima što je lepota Srbije koju treba da sačuvamo.
Zbog čega ste izabrali saksofon? Šta osećate kada mu se prepustite? I šta svirate „za svoju dušu“?
– Saksofon mi je oduvek bio interesantan i još kao mali sam želeo da budem bubnjar, gitarista ili saksofonista. Uz saksofon se osećam slobodno, uz njega možete izraziti sve vrste i nijanse raspoloženja što nije slučaj sa svim instrumentima, saksofon može da šapuće, ali takođe i da bude glasan i agresivan ili nasuprot baš svemu totalno „kul“. Džez standard „Misty“ mi je omiljena „za dušu“.
Gde nastupate sve u narednom periodu van Festivala?
– Krajem oktobra i početkom novembra nastupaću u dva projekata savremene muzike koje organizuju naši istaknuti mladi kompozitori Maja Bosnić i Lazar Đorđević, a u decembru koncert sa akordionistom Brankom Džinovićem kada ćemo premijerno izvesti nekoliko dela različitih domaćih kompozitora pisanih specijalno za ovaj sastav.
Kako ocenjujete trenutnu muzičku scenu u Srbiji?
– U Srbiji je neverovatna količina koncerata svih žanrova svakodnevno, i to pretežno u Beogradu i većim centrima kao sto su Niš i Novi Sad. U Beogradu se često dešava da iste večeri u isto vreme ima više koncerata sa sličnom koncepcijom i onda ste u dilemi gde otići, pa se dešava da neki koncerti koji su veoma kvalitetni budu manje posećeni. Takođe, desi se da bude slabija poseta jer mnogi ne vide reklamu za koncert od količine događaja u Beogradu. Mi se trudimo da našom turnejom napravimo balans i decentralizujemo kulturu koliko možemo.
Kao organizator jednog festivala kakva su vaša iskustva kada je reč o uslovima? Koliko je neophodno da se izdvoji za takav festival i da li država i institucije imaju dovoljno sluha?
– Za Festival je potrebno dosta novca i ako želite da uredite program po idealnom scenariju nikada nećete imati dovoljno. Mi imamo tu sreću da nas je Ministarstvo kulture od prvog izdanja prepoznalo kao kulturni projekat koji ima značajan kulturno-edukativni doprinos ne samo u Beogradu nego i širom Srbije i što nas je do sada svake godine putem konkursa i podržalo. Tokom prethodnih godina takođe smo se oslanjali na neke druge institucije kulture koje su nam zbog krize sa COVID-19 „zavrnule slavinu“ tako da bih voleo da ubuduće i one nastave da podržavaju ovu našu inicijativu kako bismo sledeće godine za deseto izdanje učinili još značajnijim i boljim.
Bonus video: Koncert Manu Chao u Beogradu