Saša Janjić: Vladan Radovanović je bio revolucionar u umetnosti ali je bio malo prihvaćen

Piše: Nikola Marković

Retrospektivna izložba "Ispred vremena i izvan" Vladana Radovanovića, nedavno preminulog višemedijskog umetnika i jednog od najznačajnijih domaćih savremenih kompozitora, otvorena je krajem marta u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu i trajaće sve do 10. septembra ove godine.

Radovanović je bio jedan od prvih posleratnih avangardnih umetnika u našoj zemlji, koji je još sredinom pedesetih godina uveo inovativne i radikalne koncepte u našu umetničku sredinu. Kompozitor, pisac, višemedijski umetnik, teoretičar umetnosti i pedagog, Vladan je uspeo da izgradi jedinstveni sistem umetnosti koji uključuje sintezu različitih medija i filozofskih interesovanja i pionirski krene u izvođenje prvih performansa i akcija, radiofonskih ostvarenja, stvarao je prve konceptualne radove, kompjuterske grafike, video radove, ali se bavio i zapisivanjem snova kao najraniji oblik višemedijske sinteze.

O delu ovog autora i i samoj izložbi razgovaramo sa autorom koncepcije i kustosom izložbe Sašom Janjićem.

Retrospektivna izložba Vladana Radovanovića nosi naziv „Ispred vremena i izvan“. Ako je za „ispred vremena“ očigledno na šta se odnosi, kako biste prokomentarisali značaj i kontekst njegovog dela „izvan“?

- Upravo zato što je, po našem mišljenju, Vladan sa svojim projektima i konceptima bio ispred svog vremena, takođe je bio i izvan glavnih umetničkih tokova, kritike i delimično izvan istorije umetnosti. Ako određeno delo toliko „iskače“ i ne može se lako svrstati ili umetnuti u određeni pravac, pojavu ili grupu, onda to delo ostaje izvan percepcije kako stručne, tako i šire javnosti. Vladan je bio prisutan, ali njegov rad jednostavno nije bio prepoznat i prihvaćen. Podsetimo, radi se o umetniku koji je svojim prvim radovima takoreći anticipirao konceptualnu umetnost i zajedno sa Leonidom Šejkom i Oljom Ivanjicki još sredinom pedesetih izvodio prve performanse i akcije u vremenu kada se naša umetnost polako oslobađala nasleđa socrealizma.

Na koji način ste razmišljali o koncipiranju ove izložbe? Premda sama činjenica retrospektivnosti sugeriše sveobuhvatnost prikaza njegovog dela, da li ste imali poseban fokus spram određenih delova njegovog rada?

- Radi se o umetniku koji je sedamdeset godina radio i stvarao i čiji je opus veoma velik, i što je još važnije veoma širok jer se bavi skoro svim vrstama umetnosti, od pisane reči, muzike, slikarstva, novih medija pa do video radova i kompjuterske grafike i animacije. Ova retrospektiva u uslovima i sa mogućnostima kojima smo trenutno raspolagali, jednostavno nije mogla da pokaže kompletnog Vladana. Fokus je bio na onim pojavama i iskoracima koje je Radovanović napravio i koji ga svrstavaju u sam vrh svetske umetnosti. Podsetimo, Vladan je od 1954. do 1958. godine takoreći formulisao i postavio osnove za ono što će kasnije postati konceptualna umetnost, performans, akcija i hepening. Nezavisno, odnosno ne znajući za slična dešavanja i zamisli, Vladan je krenuo da proširuje polje svog delovanja u više medija i oblasti.

Koja su njegova dela vama lično najviše bliska?

- To su svakako radovi poput prvog performansa nazvanog “Fijo-tan-bl” gde Vladan izgovara i gestualno izvodi pokrete, izgovarajući karakteristične reči i performativno izvodi „nevidljivu skulpturu“. Ovaj rad je karakterističan i po tome što se možda prvi put stvara delo koje je u sebi spaja nešto što postoji samo u umetnikovoj svesti – koncept i pokret, akciju koji svako može da izvede i kreira sopstveni rad. Takođe, tu su i mini činjenja, kako ih je sam umetnik nazvao. U pitanju su akcije-performansi koji su Vladan, Olja i Šejka izveli u leto 1958. godine, a koji se nadovezuju na njegova istraživanja i kreiranja taktizona kao specifičnog oblika sinteze raznih oblika umetnosti, ali nastavak rada na akcijama i performansima.

Pre nekoliko godina obnovljen je Elektronski studio Radio Beograda, za čije je osnivanje Radovanović bio zaslužan. Kako, pak, vidite odnos današnje scene vizualne umetnosti prema njegovom delu?

- Kada je osnovan, Elektronski studio je bio jedan od tri ili četiri studija te vrste u čitavoj Evropi, i Vladan je tačno znao šta radi - odnosno imao je ideju kako da se ovaj studio i oprema upotrebe kako bi se razvijali novi pravci i novi mediji. U ovom studiju su nastale prve elektronske kompozicije i muzika koja je u potpunosti kreirana pomoću kompjutera. Sve ovo o čemu pričamo poznato je veoma malom krugu ljudi, uglavnom onih koji su sarađivali sa Vladanom. Možda zato što je bio toliko svestran i što je njegovo delo zadiralo u skoro sve oblasti savremenog stvaralaštva, Radovanović je od strane kako svojih savremenika, ali i od novih generacija, slabo bio prihvaćen. Bilo je potrebno veliko znanje i vanredni kapaciteti da bi se ušlo u suštinu njegovog stvaralaštva. Jednostavno, pored njega svi su se osećali inferiorno jer su ispred sebe imali čoveka koji je podjednako dobro vladao svojim umom, notama, perom ili kistom.

Koji su vam bili najdragoceniji lični uvidi u njegovo stvaralaštvo proistekli iz direktnih komunikacija, ili eventualno iz javno dostupnih intervjua u kojima je on govorio o sopstvenim umetničkim razmišljanjima?

- Sarađivali smo na nekoliko projekata i zajedno smo krenuli da radimo na konceptu njegove retrospektivne izložbe u muzeju. Ono što me je najviše fasciniralo je njegova posvećenost, preciznost u sprovođenju zamisli i radova. Takođe, moramo da napomenemo da je Vladan bio jedan od najznačajnijih savremenih kompozitora u našoj zemlji, objavljivao je književna dela, bavio se teorijom umetnosti, kako likovnom tako i muzičkom, dobijao je nagrade u svim oblastima savremenog stvaralaštva. Možda će čudno zvučati, ali Vladan je bio jedna vrsta renesansne ličnosti, sa mnogo talenata, znanja i delom koje će tek naredne generacije proučavati i otkrivati.

Bonus video: Katarina Ljubinković Zorić - Izložba inspirisana stihovima Mike Antića