6
Nekada sam bio jugoslovenski glumac a danas nisam ni bosanskohercegovački nego samo sarajevski. To najviše govori u kojim se govnima ja danas nalazim, kaže za Nova.rs legendarni dramski umetnik Josip Pejaković.
Posle impresivne glumačke karijere, koja broji na desetine i destine uloga u teatru, na televiziji i filmu legendarni sarajevski glumac Josip Pejaković poduhvatio se filmske režije. I potpisao dokumentarni film „Hako“ o gorštaku s Peštera Haku Duljeviću. Ovaj dokumentarac o čoveku koji je ponikao u specifičnom podneblju punom nepoznanica i izazova svetsku premijeru doživeće na predstojećem 71. Martovskom festivalu, koji počinje 26. marta.
Kroz vizuru jedne požutele fotografije naviru sećanja glavnom junaku, koji nosi dedovo ime. Taj unuk Hako nastavlja tradiciju rodnog kraja, i svoga dede, mudrog gorštaka sa Peštera u Sandžaku, koji za vreme Drugog svetskog rata nije hteo da podigne ruku na komšije pa makar umro. Nisu ga ubili Nemci, ali jeste to što je imao čist obraz – kroki je ovog dokumentarca.
Za neupućene Josip Pejaković, koji je karijeru počeo kao pevač travničke rok grupe „Veziri“, da bi, ipak, prevladala gluma, prve korake načinio je u amaterskom pozorištu u rodnom Travniku. No, nove role odvode ga u u Sarajevo, gde su ga prigrlili i publika i kritika. Čuvene su Pejakovićeve monodrame: „On meni nema Bosne“, „Oj živote“ i „O, izbjeglice“, ili one u TV serijama i filmovima „Osma ofanziva“, „Gluvi barut“, „Savršen krug“.
I dramski umetnik, koji je pre petnaestak dana proslavio 76. rođendan, u razgovoru za Nova.rs otkriva koliko mu znači što će premijerno „Haka“, koji se fokusira na međusobno poštovanje Pešteraca bez obzira na veru i naciju, videti beogradska publika na jednom od najstarijih filmskih festivala u Evropi:
– Po sve svoje uspehe u dugogodišnjoj karijeri i pozorišnoj i TV i filmskoj sam išao u Beograd. Nadam se da će tako biti i sada. Čast mi je da učestvujem u programu 71. Martovskog, ne samo najstarijeg, nego i najboljeg festivala za moj dokumentarni film „Hako“ u celome svetu.
Mislite li da je zavidna reputacija Martovskog dovoljna da „pogura“ vaš film dalje, u svet?
– Više sam nego ubeđen da će eventualni uspeh biti sjajna preporuka svim drugim festivalima da ga uvrste u svoj program.
Kako to da ste se u poznoj životnoj dobi, posle toliko decenija karijere, odlučili na rediteljski debi?
– Ovo je moj čisto filmski rediteljski debi, mada sam deset godina režirao po svom scenariju najgledaniju TV dokumentarnu seriju od čak 340 epizoda – „U ime naroda“. A svaka od tih epizoda je bila poseban film.
Prvobitna ideja bila je da „Hako“ bude igrani film, no nedostajalo je finansijskih sredstava. Koliko je, zapravo, na ovim prostorima, teško doći do realizacije jednog filmskog ostvarenja i ako je vama, koji ste doajen glumišta na ovom tlu, to bila nemoguća misija, kako li je tek početnicima?
– U dogovoru s producentom Almirom Šahinovićem odlučili smo obojica da prvo napravimo dokumentarni film koji će nas lakše dovesti do finansijera nego goli filmski scenario. Danas je takvo vreme koje zahteva i originalniji put do igranog fima. Skupa je to rabota i finansijerima mora biti jasno u šta ulažu sredstva. Ja sam okrutni profesionalac sa puno pozitivne stečevine i ne smem omanuti ni pod razno. Današnje stanje u kinematografiji je teško, pogotovo talentovanim mladim ljudima. Oni to rade na mišiće i samo talentom. Ali, pored toga moraju postojati sigurni budžeti što sve zemlje nastale raspadom Jugoslavije ne poseduju. Zato i istaknuti prave koprodukcije što ja, kao kompletan autor ovoga filma, ne želim. Ili jedan finsijer ili nema filma! Tako bi trebalo da rade profesionalci. A sve drugo ne pripada toj opciji, uz sav respekt nekih odličnih filmova.
Zašto vam je bilo bitno da ispričate priču o Haki Duljeviću, gorštaku s Peštera i otkud su u vašoj filmskoj storiji najznačajniji Pešterci?
– Zato što se nad tim prostorom punim svetlosti nadvio neviđeni medijski mrak. Do ovoga filma tamo su se rađali, živeli i umirali neki čestiti ljudi sa osećajem da nikome nisu bitni!? Ovim dokumentarnim filmom i, ako bude sreće, igranim mi želimo da ih učinimo bitnim! Oni to zaslužuju, jer su posebni u svemu, naročito u gorštačkim mudrostima i posebnoj filozofiji življenja.
Hako za vreme Drugog svetskog rata nije hteo da podigne ruku na svoje komšije po cenu sopstvenog stradanja. Koliko je tako nešto retkost i poruka, ne samo za nas na ovom tlu u poslednjih tridesetak godina, već i one diljem sveta?
– Protiv zla se ne može čovek boriti zlom nego dobrotom, a to je danas retka pojava u celom svetu. Hako se junački isprsio pred neljudima čuvajući svoje komšije i braneći najveću svetinju Pešteraca: „Nema većeg harama (zla) nego udariti na vlaški hak!“ Glavu je dao, ali je sačuvao čist obraz. To je univerzalna svetska poruka dobroga dela. Pešter je Srbija i njoj je takva poruka danas najpotrebnija!
Zašto kinematografija na tlu bivše Jugoslavije, kad se bavi ratovima, tretira posledice, a ne uzroke istih, niti žrtve, kako ste nedavno primetili?
– Pa to je pitanje svih pitanja. Ako se dalje budemo samo bavili posledicama, potpuno ignorišući uzroke, imaćemo stalne nemire na Balkanu. Ja sam ga nazvao po bukvalnom vlastitom prevodu – Bal (Igra) Kan (Đavola). Ja velikim delom znam mnoge uzroke i odgovorno tvrdim: „Dobro smo i prošli šta je sve bilo u glavama onih – i stranih i domaćih budala koji nam sve ovo zamesiše!“
Davnih dana izjavili ste da Bosna nikada neće biti država, jer tu „tri majke rađaju jedno dete, a to je nemoguća misija“ i da tamo čas se „sami, čas međusobno mrzimo“. Ostajete li i danas pri tom stavu?
– Veliki moj sugrađanin i literarni genije Ivo Andrić je sve rekao na tu temu u svome „Pismu iz 1920“. U toj kratkoj storiji samo jedan lekar je zbog mržnje napustio Bosnu. A danas milioni ljudi napuštaju sve ove prostore isključivo zbog iste te mržnje.
Zašto državu BiH ne cenite, ne volite, ne pripadate joj nijednim delom svoga bića, a zemlji Bosni u potpunosti?
– Bosna je zemlja. A da je mogla biti država davno bi je napravili. Zemlja je, po meni, puno više od države. Ona rađa, a država ubija. Onaj koji to ne razume nije zaslužio Bosnu! Bila je dva puta jedna prava država – Jugoslavija. Ovo sve što nastade njenim raspadom su za mene samo krhotine u kojima žive ljudi u apsolutnom ropstvu nakaradnog neo-liberalnog kapitalizma bez imalo slobode. Moj neobjavljeni roman „Jugotugoslavija“ govori sve na tu temu. U njemu tvrdim da je od Jugoslavije nastalo šest septičkih jama čiji se sadržaji stalno prelivaju danas jedni u druge. Koja okrutna metafora, zar ne?
Kako to da su istoričari promenili vaš sud o glumcima kao najgorim ljudima na svetu, s najviše zavisti, pakosti, podmetanja?
– Današnji istoričari su, čast retkim izuzecima, uglavnom internetski revizionisti i senzacionalisti. Oni svu istoriju tretiraju kao švedski sto sa kojeg konzumiraju samo ono što godi vladajućim oligarhijama. Tu nema ni „n“ od naučne svesti! Taj uglavnom priučeni ološ degradira sveobuhvatnu naučnu misao. Glumci su emotivci, gde je većina obično prosečna i svašta im je primereno. Nikoga ne može od njih zaboleti glava, osim one koji nisu prosečni. Ali, istoričari su svojim nakaradnim pristupom pošast intelektualne svesti i veliki generatori zla na svim balkanskim prostorima.
Zašto kultura nikada nije imala mesto na ovim prostorima koje je istinski zavređivala?
– Jugoslavija se raspala jer nije imala ministarstvo kulture na državnom nivou. Tu bolest boluje i današnja BiH jer na državnom nivou nema to ministarstvo. Nekada sam bio jugoslovenski glumac, a danas nisam ni bosanskohercegovački, nego samo sarajevski. To najviše govori u kojim se ja govnima danas nalazim!
Kako se danas sećate Vezira?
– Veziri su bili veliki bend ravnopravan sa Indeksima i celom sarajevskom rok scenom. Učesnici smo bili prve Jugo gitarijade 1967. u Sarajevu na kojoj su pobedili Indeksi a mi smo proglašeni najboljim bendom iz unutrašnjosti. Prašili smo ritam i bluz – Spenser Dejvis grupu, Animalse, Ikvalse ….. Kritika je moj vokal ocenila moćnim. Svirao sam nekoliko instrumenata – klarinet, saksofon, gitaru i bubanj. Mladost ludost! Lepo je bilo dok je trajalo. Ja odoh u glumce, a na moje mesto dolazi Seid Memić Vajta. Ostalo sve su divne uspomene. Svaki rastanak je težak, ali je najteži rastanak sa mladošću!
Bonus video: Nekadašnja prašuma na Pešteru
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
