Pogledali smo film o kojem bruji ceo region zbog stravičnih novih detalja koji su izneseni vezanih za rat u Bosni i Hercegovini i opsadu Sarajeva. U pitanju je priča o bogatim strancima koji su tokom opsade glavnog grada BiH plaćali ogromne sume novca da sa srpskih snajperskih položaja ubijaju civile u Sarajevu. Međutim, da li je sve to istina?
Sve je počelo tako što smo pročitali intrigantan intervju sa Miranom Zupaničem za „Al Jazeeru“, rediteljem i scenaristom dokumentarnog filma “Sarajevo safari”, koji će svoju premijeru imati 10. septembra na predstojećem Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma Al Jazeere Balkans u Sarajevu. Film je pre svoje premijere izazvao veliku prašinu u celom regionu, jer je tema stravična priča o novom vidu izopačenosti i zla. Naime, tvrdi se da su tokom poslednjeg rata i četvorogodišnje opsade Sarajeva, različite grupe bogatih stranaca za veliki novac koji su davali pucali sa srpskih položaja u civile u zarobljenom gradu.
Glavna teza filma je da je postojao “specijalan logistički aranžman”, po kom su bogati “lovci na ljude” dolazili u Beograd, zatim bi ih neko iz tadašnje Vojske Jugoslavije helikopterom ili autobusima pratio do Pala i Grbavice, gde bi ih Vojska Republike Srpske upućivala na položaje odakle bi slobodno iz snajpera pucali na građane Sarajeva.
Navodno, to su bili uglavnom dobri strelci, državljani Italije, Rusije, Kanade i SAD, koji su bili toliko bogati, i koji su sve u životu već bili isprobali što se može platiti novcem, da su se odlučili na najperverzniji mogući novi način zabave – nekažnjeno ubijanje ljudi.
Zahvaljujući reditelju i scenaristi filma Miranu Zupaniču i producentu iz Slovenije „Arsmedii“, pogledali smo ostvarenje koje blago rečeno izaziva jezu, ali i mnoge kontroverze.
Za početak, neke tvrdnje u filmu su jednostavno netačne. Glavni svedok jezive priče o “lovu na ljude”, čije je lice sve vreme zatamnjeno i čije ime ne znamo, je Slovenac koji je, kako kaže, tokom rata radio za određenu američku agenciju, verovatno tajnu službu, što se ne precizira, ali iz njegove priče to proizlazi. On je avionima Ujedinjenih nacija ulazio više puta u Sarajevo, ali je i kao akreditovani novinar boravio na položajima Vojske Republike Srpske. Taj “zaštićeni svedok” iz filma tvrdi da je od 1992. do kraja 1994. bio na teritioriji BiH 35 puta, i da je uvek tamo provodio između 10 i 14 dana. I tu je sve regularno.
Međutim, tokom njegove ispovesti o “Sarajevo safariju” i bogatašima koji su dolazili da ubijaju i za to plaćali, on kaže da je ceo aranžman počinjao uglavnom tako, što bi ti ljudi dolazili avionom iz Trsta u Beograd, i zatim išli dalje na Pale. Ali to je jednostavno nemoguće. Od početka juna 1992. do kraja oktobra 1994, nije postojao međunarodni saobraćaj na teritoriji SR Jugoslavije. Avioni su leteli samo do Tivta, Podgorice, Niša, Užica… Ono što je najbizarnije je što on u filmu priča da je Beograd bio povezan sa svim međunarodnima aerodromima u to vreme, a da je “najbliži bio Trst odakle su postojala tri leta dnevno do Beograda”. To je bukvalno naučna fantastika, čak i u srećnom periodu pre rata, a kamoli za vreme sankcija kada, kako smo rekli, nikakvih letova nije bilo, pogotovo ne kada se dešavao navodni “lov na ljude”, od 1992. do kraja 1994. Zanimljivo je i da reditelj filma u intervjuu za „Al Jazeera“ takođe kaže da je u to vreme Beograd imao normalne avionske veze sa inostranstvom.
Takođe, u filmu se pojavljuje i bivši pripadnik obaveštajne služba Armije RBiH koji priča o tome kako je za vreme rata znao za “lov na ljude” i kako je italijanska obaveštajna služba krajem 1994. neutralisala gnezdo odakle je to bilo organizovano. Ali postavlja se pitanje, zašto on o tome tek sada priča? Kakav je bio njegov interes da o tome svih ovih godina ćuti? To nije logično. Kao što nije logično zašto je glavni svedok iz filma, “zatamnjeni” Slovenac, imao pristupa tim bizarnim „dešavanjima“ na Grbavici i Palama, i zašto su mu iz Vojske Republike Srpske dozvoljavali da gleda bogataše koji ubijaju civile u Sarajevu. On je takođe tvrdio da mu je iz Beograda ponuđeno da bude neka vrsta posmatrača u onome što se zove „Sarajevo safari“. Zašto? Kome je to bilo u interesu?
Pored netačnih teza i nejasnoća vezanih za međunarodne letove do Beograda, postoji u filmu jedna emotivna manipulacija, koja je legitimna sa strane autora filma da bi se izazvao efekat, ali je apsolutno nefer prema gledaocima i može izazvati dodatne reakcije zbog nedostatka celokupne slike koja nije nimalo nevažna. Bračni par Stana i Samir Čišić, doživeo je u ratu strašnu tragediju, jer im je iz snajpera u oktobru 1993. ubijena jednogodišnja ćerka Irina. Oni u filmu pričaju o svojoj nesreći, i dodaju da je godinu dana nakon ćerkinog ubistva, Stana ponovo zatrudnela, ali da je neposredno pred porođaj izgubila bebu, jer je bila u lošem psihičkom stanju. Naravno da vam nije dobro dok to gledate i slušate. Ali nigde se u filmu ne pominje činjenica da su Stana i Samir ipak posle dobili dve ćerke, žive i zdrave. Što ipak menja kontekst.
Inače, film nije za svačiji stomak, jer obiluje autentičnim snimcima ubijenih ili ranjenih ljudi u samom gradu Sarajevu koji su zaista zastrašujući i snimani su neposredno nakon ili za vreme tragičnih događaja. Takođe, mnogi će biti iznenađeni snimcima svakodnevnog života u gradu, dece koja se igraju, ljudi koji se šetaju ili čekaju u redovima za hranu… To su i najvredniji delovi filma koji postavlja mnoga pitanja, pogotovo zbog određenih netačnih informacija koji u startu otežavaju da se poveruje u nešto što je možda i postojalo, ali pravih dokaza ipak nema.
Bonus video: Feđa Štukan o današnjem shvatanju reči „Jugosloven“ i filmskoj autobiografiji
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare