1
Daću sebi slobodu da kažem da bih volela da radim sa nekim od, za mene najvećih koreografa današnjice, a to su Hofeš Šehter, Kristal Pajt, Akram Kan i Šaron Ejal. Ovako za portal Nova.rs priča balerina Sanja Ninković, koreograf baletske predstave "Mamac", čija je premijera bila u decembru u Narodnom pozorištu u Beogradu.
Piše Suzana Sudar
Baletsku školu „Lujo Davičo“ završila je 2001. i iste godine postala član baleta Narodnog pozorišta.
Ostvarila je prve solističke uloge u baletima savremenog repertoara – Ko to tamo peva, Jesenje cveće, Posvećenje proleća, Songs, Aleksandar, Hazarski rečnik, Limeni doboš, Step lightly, Šest plesova, Interval, Viva la vida, kao i sola u operama Karmen i Adrijana Lekuvrer.
Igra solo uloge i u predstavama klasičnog repertoara – Labudovo jezero , Žizela, Uspavana lepotica, Krcko oraščić , Pahita , Kopelija.
Od 2002. bila je angažovana u baletima Teatra i opere Madlenianum a od 2010. je gostujući član Bitef dens kompanije.
Dobitnica je Nagrade Smiljana Mandukić za najbolju plesnu interpretaciju iz oblasti umetničke igre za predstavu ,,Yesterday seti se da zaboraviš” Bitef dens kompanije (2013), Nagrade Dimitrije Parlić kao član ansambla predstave “Step Lightly“ za izuzetnu umetničko tehničku interpretaciju, nagrade Nataša Bošković za ulogu u Slovenskim plesovima predstave „Kopelija“ (2010 ), Pohvale Narodnog pozorišta za rezultate u radu od posebnog značaja (2007, 2010, 2013, 2019). Osvojila je Nagradu kritike i Ohrabrenje na 22. Festivalu koreografskih minijatura za svoj debitantski koreografski rad. Koreograf je i reditellj baletske predstave “Jedan“, koja je ostvarena u produkciji Udruženja baletskih umetnika Srbije, a igra se na sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta. Ova predstava je uvrštena u ovogodišnju selekciju Beogradskog festivala igre i nagrađena je priznanjem “Veruj u sebe” koju dodeljuje Beogradski festival igre i ERSTE banka za postignute izuzetne rezultate.
Sanja je diplomirala produkciju u umetnosti i medijima na Akademiji umetnosti u Beogradu.
Baletom se bavi od pet godine. Čim je završila srednju baletsku školu, dobila je angažman u Baletu Narodnog pozorišta, prvo kao član ansambla, a zatim kao solista.
– Od početka mog rada u pozorištu, paralelno su se nizale uloge klasičnog i savremenog repertoara. Osnova mog obrazovanja kao igrača je tehnika klasičnog baleta. Ona je veoma striktna, jasnih pravila, zasnovana na tradiciji velikih škola. Estetika klasičnog baleta zauvek će biti zadivljujuća i neprevaziđena. Savremena igra podrazumeva mnoštvo različitih stilova, i njihovo međusobno kombinovanje. Oslobođena je strogih pravila klasične tehnike, mada može biti na njoj zasnovana. Sloboda je u istraživanju raznolikosti pokreta i njegovih izražajnih mogućnosti, stalnom preispitivanju novih, kao i njihovom međusobnom kombinovanju u celine…
O tome kako je i zašto počela da radi kao koreograf, kaže da ju je fascinirao rad drugih ali nedostajalo joj je smelosti da sama poveruje u svoju kreativnost, znanje, instinkt za kretanjem, i odlučnost.
– Samokritičnost me je usporavala da se ranije oprobam kao koreograf. Onda sam shvatila da je sumnja u sebe sastavni deo svakog kreativnog procesa, i da je najvažnije da prikupim hrabrosti i probam, makar i pogrešila. Najvažnije je biti iskren sa sobom i dati svoj maksimum. Odlučila sam da se prijavim na Festival koreografskih minijatura. Osvojila sam Nagradu kritike i nagradu Ohrabrenje, koja podrazumeva priliku za realizaciju celovečernje predstave u okviru idućeg izdanja Festivala, a u produkciji Udruženja baletskih umetnika Srbije. Predstava je inspirisana filmom „Jastog“, savremenog grčkog reditelja Jorgosa Lantimosa. To je crnohumorna i satirična priča koja prati jednog muškarca u distopijskom društvu u kojem je neprihvatljivo biti sam, bez emotivnog partnera.
Priznaje da ju je rad sa velikim koreografima učinio umetnicom kakva je danas.
– Izdvojila bih saradnju sa velikim Vladimirom Logunovim, Isidorom Stanišić i Stašom Zurovcem zbog značaja svega čemu su me, kao mladu balerinu naučili. Volela bih da opet imam priliku da radim sa Polom Lajtfutom i Edvardom Klugom, jer mi je rad sa njima ostao u najdivnijem sećanju, a njihovu koreografsku genijalnost pratim godinama kroz dosadašnje opuse. Saradnja sa Jasmin Vardimon na predstavi „Yesterday- seti se da zaboraviš“za Bitef dens kompaniju, za mene je bila svojevrsna prekratnica u karijeri, jer osim znanja koje sam stekla, dobila sam potpuno novo shvatanje discipline, istrajnosti i timskog rada. Možda je najveći utisak na mene ostavio Gaj Vajcman, koji je osim fizičke spremnosti i preciznosti u izvođenju, zahtevao i učio nas posebnoj koncentraciji i stalnom održavanju uma u stanju pripravnosti i spremnosti na brze reakcije. Daću sebi slobodu da kažem da bih volela da imam priliku da radim sa nekim od, za mene najvećih koreografa današnjice, a to su Hofeš Šehter, Kristal Pajt, Akram Kan i Šaron Ejal. Četiri potpuno drugačija koreografa, stila, pokreta, pristupa, načina da se voli igra.
Beskrajno je zahvalna kolegama, solistima baleta Narodnog pozorišta, koji su joj pružili poverenje iako je bila koreograf-početnik.
– Najveća nagrada za koreografa je kada oseti da igrači vole da igraju njegovu predstavu. Posebno sam ponosna što smo u predstavi imali autorsku muziku, a čiji su autori Maja Ćurčić i Marko Đukić. Njihova umetnost je polazište inspiracije kako za mene tako i za igrače, i čini komponentu predstave, jednako važnu kao i koreografija. Premijeru smo imali u oktobru pretprošle godine na Sceni Raša Plaović u Narodnom pozorištu, i doživeli smo uspeh i odličan prijem kod publike.
Potom je usledio poziv od Beogradskog festivala igre, koji je ovu predstavu uvrstio u glavni program.
– Za mene je to bila najbolja nagrada za moju predstavu. Ovaj Festival pratim od njegovog osnivanja, znam koja su sve svetska koreografska imena bila njegovi učesnici, koji igrači i kompanije. Gledajući predstave tih velikih umetnika, i sama sam se godinama obrazovala i saznavala u kojim se sve pravcima igra razvija. Biti deo ovog Festivala je kruna mog rada. To što sam izabrana kao prvi laureat nagrade Veruj u sebe, koju dodeljuje Festival i Erste banka, bilo je dodatna čast i zadovoljstvo. Veoma mi je draga misao da su kroz moju predstavu „Jedan“ Beogradski festival igre i Festival koreografskih minijatura ostvarili saradnju. Nakon uspešne premijere usledio je poziv direktora Baleta Narodnog pozorišta Konstantina Kostjukova, da uradim predstavu u okviru Programa mladi koreografi. Kao autori odabrani smo moj kolega Igor Pastor i ja. Beskrajno sam srećna na pruženoj prilici, naročito u ova, za sve nas, zbunjujuća i teška vremena, kada se svi borimo za opstanak kontinuiteta rada pozorišta, u ovim izmenjenim okolnostima.
Tako je nastao balet „Mamac“. Do sada je tri puta bio izveden u decembru, a na repertoaru je 19. i 27. januara.
– Popunjenost gledališta, u skladu sa postojećim epidemiološkim merama, i reagovanje publike u toku predstave, najbolji su pokazatelj kako je prihvaćeno ono što smo uradili. Predstava je otvorena za ličnu interpretaciju i doživljaj gledaoca, koji sam bira šta je bilo najveći mamac za njegovu pažnju. Volim kada mi ljudi pričaju kako su razumeli ono o čemu “Mamac“ govori, a pre svega kako je učinio da se osete. Naročito mi je zanimljivo kada o igri i utiscima polemišu ljudi koji nisu iz tog sveta, jer mislim da je pokret ono što svi intuitivno i iskonski razumemo.
Predstava „Mamac“ bavi se, kako kaže, pitanjem koliko društvene okolnosti nameću savremenom čoveku stvaranje sklonosti i zavisnosti od lakih sadržaja i površne zabave i da li to prihvatamo kao neminovnost u sadašnjici svog života.
– Reč je o ozbiljnoj temi čovekovog suočavanja sa gubitkom, ličnim porazima i preprekama uz oslikavanje svih emotivnih faza kroz koje prolazi na tom putu borbe, otpora, promena i prihvatanja. Predstava nudi različite sadržaje, koji se međusobno sukobljavaju, prepliću ili dopunjuju, zavisno od toga kako ih gledalac doživljava, a igrački, stilski i vizuelno se veoma razlikuju.
Po njenim rečima, autori muzike Maja Ćurčić i Marko Đukić sve su ih inspirisali i pokrenuli.
– Moj asistent, najbliži saradnik i najveća podrška je Maja Bajčetić. Važno mi je da spomenem sve koji su učestvovali u ovoj priči, a to su kostimograf Ida Ignjatović, scenograf Jasna Saramandić. Posebno želim da navedem imena svih „mojih“ igrača, predivnih umetnika iz Baleta Narodnog pozorišta, Dejan Kolarov, Bojana Žegarac, Ivana Savić-Jaćić, Olga Olćan, Brankica Mandić, Ada Raspor, Ljiljana Velimirov, Dejana Zlatanovski, Miloš Marijan, Dušan Milosavljević, Branko Sarić, Nikolo Bjanko, Karlos Alvarado, Hoze Iglesias.
Sanja ukazuje da nas je realnost u kojoj trenutno živimo naučila da mnogo toga ne možemo da planiramo, ali da ne treba da odustajemo, kako bismo bili spremni kada nam se ukažu nove prilike.
– Za mene je rad u pozorištu i dalje neprocenjivo bogatsvo. Igra je za mene sloboda, povezivanje sa sobom, sa nečim uzvišenim, trenutak sreće u njenom najčistijem obliku. Preda mnom je još nekoliko godina igranja, i volela bih da one budu obeležene kreativnim radom sa nekim novim inspirativnim koreografima. Da nastavim i sama da radim kao koreograf, jer to me ispunjava jednako kao igranje svih ovih godina, i srećna sam što sam otkrila nov način, još uzbudljiviji, da volim svoju umetnost – ističe naša sagovornica.
