1
Uz rizik da me možda vrlo pogrešno razumete, reći ću vam da je Downton Abbey poslednje (uporno) utočište "belog čoveka". Sa izuzetkom tamnoputog džez benda koji svira na jednoj žurci u vili na jugu Francuske, i u drugom filmu izniklom iz superuspešnog serijala, sve je i dalje nemilosrdno "belo". I taj momenat može se osporiti kao "nepotrebno autentičan", ali s druge strane baš to jeste ono što ovom filmu i čitavom konceptu daje neodoljivu aromu koja je prijala milionima širom sveta.
Kao što (ne) znate, Downton Abbey je prvo bio serija, koju su potom nasledila dva bioskopska (hit) filma. Priča se vrti oko doma grofa Granthama, njegove porodice i podjednako brojne posluge, koji žive na ogromnom imanju „Downton Abbey“ u poznom periodu „Imperije“ (početak XX veka). Zahvaljujući erudiciji i vrlo konzervativnom stilu autora Juliana Fellowesa kreiran je vrlo autentičan i vrlo prirodan miks ličnosti, istorije i svakodnevice u kome je, zapravo, najatraktivnija ljudskost i toplota koja je proistekla iz neobične klasne simbioze aristokrata i običnih smrtnika. „Make Great Britain Again“ ideja obnovljena je u „belom“ krajoliku u kome vladajuća klasa idealistički i idilično vodi računa o radničkoj, a ova joj na isti način uzvraća lojalnošću i pokornošću.
Drugi film, koji je, bojim se, „samo za fanove“ dejstvuje na dva fronta. Prvi, koji kao da je iznikao iz samih tehnikalija nastanka Downton Abbey, bavi se filmskom ekipom koja dolazi u „Abbey“ da snima i to bogato kompenzuje, a preko potrebni novac biće iskorišten za sanaciju samog objekta (što se otprilike čini i sa stvarnim “Downtonom”). Drugi nivo je gerijatrijski ljubić koji se tiče stare grofice Grantham i njene afere iz mladosti, koja mnogo godina posle generiše skoro idiotsku radnju, ali i sentimentalno isplovljavanje Granthamove iz sveta Abbey-a. Kroz priču o smeni nemog i „govornog“ filma metaforično se pominju i mnoge druge „smene“- istorijske, simbolične, lične… Većina junaka ulazi u „moderno doba“ ili zauvek ostaje u „istoriji“.
S obzirom na količinu likova (njih tridesetak skoro) nemoguće je napraviti kompaktan plot koji bi ih sve udomio, tako da Nova Era deluje kao čitava jedna sezona mini-događaja sabijenih u jedan film, u kome putovanje u Francusku deluje kao nepotrebno rivalski kontra-plot snimanju filma i ničemu ne služi, sem da raspodelom junaka olakša radnju na oba fronta. Likovi su i dalje dirljivi, Fellowesov dar za mizanscen i dijaloge epohe je i dalje tu, ali film, jednostavno, nije format za ovu količinu junaka.
U tom smislu, Fellowes je delimično uspeo u nemogućem, ali rezultat sam po sebi ostaje potpuno neinteresantan svima koji s ovim ljudima nisu živeli od početka. Blaziranost i „belina“ na stranu.
OCENA: 6/10
Bonus video: Podcast Život na srpskom: Srpski glumac koji u Americi igra Amerikance