0
U "Okeanu Pekić" objavio sam tekst u kojem sam opisao tri susreta sa Borislavom od kojih je meni prvi ostao u najdubljem sećanju, jer su druga dva bila u mnogoljudnijem društvu i više sam bio posmatrač nego sagovornik, i rado ću vam ga ispričati, rekao je za "Novu" pisac Mihajlo Pantić, koji je otvorio istoimenu multimedijalnu izložbu autorke Olge Krasić Marjanović u Galeriji Atrijum Biblioteke grada Beograda povodom 30 godina od odlaska velikog književnika.
“Sa njegovom smrću umrlo je 12 srpskih pisaca, apostolski broj. I svi su se oni zvali Borislav Pekić – romansijer, pripovedač, hroničar, novelist, memoarist, dramski pisac, TV i radio dramski pisac, filmski scenarista, scence fiction author, pisac utopija i antiutopija, esejist, publicista o feljtonista. Njegovo delo, po obimu, dubini i vrednosti gotovo da zasniva jednu celu jednu samostalnu književnost, okean…“, zapisao je Pantić i tako dao objašnjenje zašto se ime njegove knjige i ove izložbe zovu „Okean Pekić“.
– Moj prvi susret sa njim dogodio se u redakciji „Književnih novina“. Sedeo sam za stolom i lektorisao, kao mladi urednik, i iznenada se na vratima pojavio Borislav Pekić. Umalo što nisam pao sa stolice. A imao je tada otprilike deset godina manje nego što ih ja sada imam, i to već svedoči o odnosu kako smo mi skloni da mitizujemo figure pisca a njega smo sa punim razlogom. Tražio je glavnog urednika i rekao sam mu da ga očekujemo i ponudio mu da sedne. I tako smo u jednom srdačnom razgovoru proveli nekih dvadesetak minuta – priseća se naš sagovornik.
Ono što mu je ostalo zauvek u sećanju, kako kaže, jeste da je Pekić umeo da sluša.
– A pisci uglavnom vole da govore i u to sam se uverio više puta. Dok drže banku, kako se to kolokvijalno kaže, oni su tu ali čim neko drugi preuzme inicijativu, odmah kažu da imaju neka važnija posla i odlaze. Pekić je bio drugačiji. Iz, naravno, iz svog gospodstva i obzirnosti, meni je dao da ja govorim – priseća se Pantić i dodaje da su pričali o književnosti.
I da bi mu na neki način pokazao koliko uvažava Pekića, priča Pantić, pohvalio je njegovu knjigu koju je prvu čitao kao gimnazijalac.
– Bilo je to „Vreme čuda“, koju ništa nisam razumeo jer sam generacija koja nije imala blage predstave ni o Bibliji ni o biblijskoj književnosti, bilo je to vreme komunizma i u gimnaziji nije bilo pomena o tome i nisam imao zaleđe znanja da bih razumeo da Pekić dekonstruiše Hristova čuda. Rekao sam mu da tu knjigu posebno volim zbog njegovog jezika, na šta je on prokomentarisao: „Bolje da je nikada nisam napisao“. Ispostavilo se da se on posle kajao zbog toga , a kasnije mi je Vladeta Janković ispričao da je da je on nameravao, kako se u komunizmu govorilo, da ide knjigom na knjigu i da napravi neku vrstu kontra knjige „Vremenu čuda“. Ali, nažalost, to nije uspeo.
Pisac Vule Žurić, koji je napisao uvodnu reč za katalog izložbe „Okean Pekić“ kaže za naše novine da je strašno kada shvatimo da je neko ko je najviše napisao u srpskoj književnosti, i to daleko najviše i najbolje, otišao tako mlad.
– Pekić je imao samo 62 godine, ja sam tada bio veoma mlad i smatrao sam ga za starijeg čoveka. Ali, kada vidite da su i Selenić, i Kiš, i on, otišli u najboljim godinama, a u stvari su otišli kao mudri i ogorčeni ljudi, prerano ostareli od svega što nam se dešavalo a rekao bih pre svega od onog što će tek da nam se desi, i što nam se još dešava.
Tako, nažalost, dodaje Žurić, ne bi morao Pekić da misli o čemu bi pisao danas.
– Evo, ovih dana prisustvujemo, u suštini pekićevskim slikama apokalipse sa svih strana. Kad je reč o samim događajima, ali i o ideološkoj strani onoga što se događa među ljudima, progona, odricanja od drugog, neke vrste izdaja… Tako da danas možemo samo da razmišljamo dokle bi sada dogurao u ratovima neko od njegovih Njegovana, ko bi se obogatio, ko bi pravio neki novi račun na trgovini oružjem između tri, četiri, pet zaraćenih strana, a koji bi tamo negde završio u Mariupolju ili negde u Harkovu, objašnjavajući nam sa toliko potrebnom dozom gorkog i ciničnog humora u čemu mi to živimo. I, iako, nam izgleda da nema nade, bez obzira na sve, ipak treba da verujemo u čoveka. Mislim da bi on o tome pisao – zaključio je Vule Žurić koji je za Borislava Pekića zapisao da je bio jedan od retkih hrabrih ljudi koji su ceo svoj život posvetili borbi protiv totalitarne prirode vlasti.
Bonus video: Mural Borislava Pekića