2
Vladislav Bajac je prisustvovao septembra 1968. ponovljenoj diverziji na glavnoj železničkoj stanici, čiji foto-zapis nije stigao do javnosti i gotovo ga je nemoguće naći, što, naravno, ne znači da on ne postoji.
Mnogi 1968. pamte samo po studentskim demonstracijama. Poneko i da je ta godina bila prestupna. Te godine u Memfisu je ubijen Martin Luter King, dok je u Los Anđelesu smrtno ranjen Robert Kenedi, mlađi brat ubijenog američkog predsednika Džona Kenedija. Američki vojnici su 16. marta 1968. ubili nekoliko stotina civila u južnovijetnamskom selu Mi Laj. Maja te godine prekinut je Filmski festival u Kanu, u znak solidarnosti sa radnicima i studentima.
Bila je to godina Praškog proleća i invazije Varšavskog pakta na Čehoslovačku. Pre toga, Jugoslavija i SR Nemačka obnavljaju diplomatske odnose, dok je 1. oktobra kod Pariza pronađeno telo Stevana Markovića, telohranitelja Alena Delona. Bio je to početak afere „Marković“, koja je (pro)tresla ne samo filmske već i najviše političke krugove u Francuskoj.
Dva dana pred Dan republike u Prištini studenti albanske nacionalnosti tokom demonstracija traže Kosovo republiku. Februara iste godine desila se eksplozija u podrumu jugoslovenske ambasade u Parizu, jedna osoba je poginula. A na železničkoj stanici u Beogradu, 23. maja, teroristi iz redova ustaške emigracije podmeću eksplozivnu napravu, koja na prvom peronu ostavlja 14 povređenih.
Teroristi iz istih krugova, na Dan ustanka u Crnoj Gori, 13. jula, podmeću bombu u beogradski bioskop „20. oktobar“. Jedna osoba je poginula, a 77 je povređeno. Nije se dugo čekalo na novi teroristički napad. U garderobi glavne železničke stanice u Beogradu 25. septembra dolazi do eksplozije i više desetina povređenih.
Iako se fotografija bioskopske sale posle eksplozije našla u medijima, foto-zapisi majskog i septembarskog terorističkog napada na beogradsku železničku stanicu nisu stigli do javnosti. Gotovo je nemoguće naći, što, naravno, ne znači da oni ne postoje. Nema je ni u, što bi bilo očekivano, Železničkom muzeju Srbije, gde se, s druge strane, u stalnoj postavci mogu videti fotografije nemačke kompozicije posle prvih diverzija 1941. godine. Ova dva teroristička napada mahom su pokrivana fotografijom „Ekspresovog“ foto-reportera Sulejmana Sulejmanovića, plasirane uz tekst „Politike ekspres”.
Ali, ako ove fotografije nisu objavljivane, po službenom nalogu, jedno književno sećanje gotovo da (p)ostaje fotografski zapis o terorističkom napadu 25. septembra 1968. godine. Pre sedam godina u „Hronici sumnje”, autor Vladislav Bajac nastupa sa skraćenim imenom i prezimenom – Ja, navodeći da „sve u ovoj knjizi osim imena, podleže fluidnim zakonima mašte”.
”Ja je tog dana pratio svog brata na okasnelo letovanje. Kako to pratioci obično kažu ‘smestio ga u voz'“, piše Vladislav Bajac.
Proveram kod starijeg Bajca, poznatog snimatelja, nekadašnjeg kolege iz RTV Politike, da li je brat pustio mašti na volju i smestio ga u neki voz koji je samo on video. Radivoj tvrdi:
– Nije. Voz, mesto, vreme, okolnosti su prave. Zaista me je to veče ispratio na put, koliko se sećam za Split – objasnio mi je stariji Bajac.
Sumnja tako ostaje samo u naslovu romana, a ne i u narednim redovima koji belodano dokazuju da je naš poznati pisac, prevodilac i izdavač bio svedok ponovljene diverzije na glavnoj beogradskoj železničkoj stanici.
Pošto je kompozicija napustila sedmi kolosek, Bajac kreće ka izlazu. U pravoj liniji video je vrata ulaza stanične milicije kao i prozore garderobe za smeštaj prtljaga. Ispred njih kiosk za prodaju novina i cigareta. Kada mu se približio na desetak ili nešto više metara, pred očima (o)staje prodavac iz kioska. U tom trenutku odjeknula je strahovita eksplozija.
– Naravno, nije tada bilo mobilnih telefona, tako da me je brat tek sledećeg dana pozvao i objasnio šta se desilo. Inače, samo što smo zamakli iza Sajma, putnike u vozu uzdrmala je eksplozija. Nismo mogli ni da naslutimo da bi to mogla da bude bomba na stanici – objašnjava Radivoj.
Vladislav Bajac samu eksploziju u „Hronici sumnje” snima sa „više kamera”…
Kao da ga je (Vladislava Bajca – prim. aut.) džinovska ruka zgrabila za grlo, poleteo je kroz vazduh nazad odakle je dolazio. U tom pravcatom letu u rikverc video je stakla i zid garderobe kao prskaju, lome se u paramparčad i rasprskavaju na sve strane. “Zajedno sa njima, koferima, torbama i odećom leteo je ka njemu kao katapultiran prodavac iz kioska.”
Eksploziju po pravilu prekriva tanak sloj tišine, nešto deblje prašine i dima. Za njima jauci i pozivi za pomoć. Kako su se dim i prašina razilazili, tako je počeo da razaznaje ljude. Neka tela su stajala nepomično, a neka dozivala tražeći pomoć. Neki su ustajali, a onda se Vladislav Bajac setio i sebe.
Strašno mu je zujalo u glavi. Sve ga je bolelo, ali nigde nije video krv. Pomislio je – “samo sam ugruvan”. Posle prvog šoka, ljudi iz okoline počeli su da prilaze povređenima kako bi im pomogli. Iz uzdrmane zgrade izjurilo je nekoliko milicionera, prašnjavih i očito dezorijentisanih, koji su počeli da pomažu drugima.
“Ja sam pokušao da ustanem. Usledio je novi šok. Još jedna eksplozija. Bacila me je nazad na tlo. Oni koji su drugima uveliko pomagali, postali su nove žrtve. Popadali su kao snoplje. Novi pozivi za pomoć. Ali sada se niko nije usuđivao da povređenima priđe. Svi su očekivali još jednu reprizu”, piše Bajac.
Pojavili su se i vatrogasci. Bez odlaganja hitro i efikasno odvodili su povrđene dalje od mesta eksplozije.
U vazduhu su se ukrštale desetine različitih sirena hitne pomoći, milicije i drugih službi.
“Ja se podigao, opipao svoje telo tupo zaključivši da mu nije ništa. Malo je preterao. Otresao sa sebe prašinu i uputio se ka strmoj Balkanskoj ulici”, svedoči Bajac.
Istraga je pokazala, kao i svedočenje Milenka Hrkaća, da je u staničnoj garderobi, u torbi ostavljenoj na čuvanje, bila i treća bomba, čiji je satni mehanizam srećom zatajio.
U brojnim ratnim svedočenjima, sećanjima za neke od boraca govorilo se „njega metak nije hteo”. Vladislav Bajac jedan je od retkih za koga se može reći – „ni bomba ga nije htela”.
Beogradski bioskop „ 20. oktobar” bio je beskonačna projekciona traka koja se vrtela u dve sale, parnim i neparnim satima. Bilo je tako i 13. jula 1968. Vladislav Bajac je rešio da ne ode da gleda film „ Rififi u Panami” – triler sa Žanom Gabenom u glavnoj ulozi. Zašto je bilo važno to što nije otišao. Pa zato što je tako izbegao ranjavanje ili smrt.
„Naime bioskop koji je bio čuven po jeftinim kartama i punim dvoranama, a pre svega po smehu i neozbiljnosti, tog dana je pretvoren u tragičnu ozbiljnost”, navodi Bajac u „Hronici sumnje”.
Miljenko Hrkać, pripadnik Hrvatskog revolucionarnog bratstva, ustaške terorističke organizacije, podmetnuo je ručno spravljenu bombu, pod sedište br. 6 u 16. redu. Izašao je iz bioskopske dvorane u toku projekcije. Od eksplozije bombe jedna osoba je poginula, a 78 gledalaca je ranjeno. Milenko Hrkać je posle tri sudska procesa osuđen na smrtnu kaznu streljanjem, koja je izvršena 10. juna 1978. Bila je to poslednja izvršena smrtna kazna u Jugoslaviji.
Bonus video: Otvorena izložba povodom 40. godina od Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu
