6
Noćna mora svih Rusa u Srbiji jesu prekid jedine avionske linije, kao i uvođenje viza. Svi koji su na Balkanu trpeli ili još uvek trpe od takvog međudržavnog zlostavljanja, shvataju koliko bi takve mere bile pogrešne.
Na pitanje šta znači biti Rus u Srbiji sagovornici Nova.rs ovako su odgovorili:
Ana Gorelik: Biti Ruskinja je manje-više isto za mene gde god da sam od početka rata. Teško je ne stideti se, iako razumem da nema moje lične greške. Posebno što aktivno učestvujem u protestima od 2010-ih. I još je teže ne osećati sramotu ovde: mnogi ljudi okolo, kada čuju da sam iz Rusije, govore nešto poput „Oh, Putin je super, on ubija ukrajinske NATO fašiste“. Zato pokušavam da izbegnem bilo kakvu priču o ratu u Ukrajini, pre nego što postane očigledno da li osoba sa kojom razgovaram ima liberalne poglede. Ali uopšte uzevši – naravno, osećam veoma toplu dobrodošlicu kao osoba iz Rusije u Srbiji, a čak i kada pričam engleski i moje državljanstvo nije očigledno – i dalje se osećam dobrodošlo, a to mi je mnogo važnije!
Pavel Vilenkin: Generalno – s obzirom na to da smo mi imigranti – na neki način nam je lako. Naravno da zavisi od ljudi koji vas okružuju, ali u slučaju mog tima osećali smo se integrisano od samog početka. Ne samo zbog jezika, kog smo mogli da razumemo i kad još nismo znali ni jednu frazu na srpskom, već i zbog sličnog tipa funkcionisanja institucija kao u Rusiji (čak i ako je pogrešno, to je na način koji je Rusima dobro poznat). Naravno, i gostoprimstva lokalnog stanovništva — mnogo ljudi se potrudilo i stvarno nam pomoglo. U isto vreme, posebno nakon života u Moskvi, u Beogradu se osećam veoma mirno. Beograd i Srbija su za mene mešavina Rusije i Evrope, što mi se sviđa, jer sam rođen u Moskvi, ali uvek sam imao evropski način razmišljanja. Tako da se osećam kao kod kuće, ali u jednoj mirnijoj, evropskoj verzija doma. Druga stvar, koja uopšte nije logična i koja je više na nivou emocija, jeste to da se ovde osećam sigurnije, bez obzira što imam samo stalno prebivalište i nikakvu socijalnu zaštitu kakvu imaju građani Srbije, niti recimo mogu da uzmem kredit – ali ipak…
Stepan Kazaryan: Biti Rus u Srbiji danas, 2023. godine, a posebno raditi u kulturi – znači biti upoređen sa ruskim imigrantima koji su ovde došli vek ranije. Taj postrevolucionarni talas je mnogo doprineo jugoslovenskoj arhitekturi i kulturi i mnogim drugim sferama. Ovo nasleđe me obavezuje da doprinesem lokalnoj sceni kako bih smeo da se jednog dana uporedim sa našim prethodnicima.
RUSKI JEZIK U NAŠEM STANU
Mi imamo ruski kulturni identitet ispečatiran po nama – sva ona klasična muzika, romani, poezija, slikarstvo, filmovi, što smo ih upili kao tinejdžeri. To nema nikakve veze sa onim političkim – on je i tako promenljiva kategorija. Mi u stvari imamo mnogo više veze sa ruskom popularnom kulturom, nego što smo to mislili. Zato nam pop grupe sa ruskog govornog područja često zvuče prepoznatljivo.
Sa druge strane, Rusi o Srbiji ne znaju skoro ništa. Nemaju čak ni stereotipe o nama, samo par površnih informacija. Zato se iznenade kad vide mnogobrojne sličnosti.
A tačaka povezivanja i mogućeg razumevanja ima mnogo više nego što to znamo. Često se ova situacija poredi sa onom pre tačno 100 godina: kao što su nekad Rusi izbegli posle Oktobarske revolucije značajno obogatili kulturni i ekonomski život Beograda i Kraljevine Jugoslavije, unapredivši našu arhitekturu, klasičnu muziku i pozorište, tako se danas kaže da bi sad sličan procvat mogao da doživi IT sektor, možda još neki drugi i – ko zna, možda i muzičko promoterstvo?
Nedavno sam održao malo predavanje rusko-govorećoj zajednici u Beogradu, u organizaciji Ruskog demokratskog društva. Dugovao sam ga mom ocu Đorđu Ambroziću, zapravo. On je jedan od onih srećnika koji je pre Drugog svetskog rata odrastao uz stripove, između ostalog i Đorđa Lobačeva. Lobačev, Kuznjecov, Solovjev, Navojev, Šenšin, prezimena su crtača ruskog porekla koji su utemeljili beogradsku strip školu 1930-ih, baš u trenutku kad se strip rađao kao umetnost, zaduživši nas malom, ali značajnom ulogom u njegovom svetskom razvoju. Đorđe Lobačev je posebno zanimljiv, jer se, između ostalog, bavio i pretakanjem bajki, a posebno srpkih narodnih epskih pesama, u grafičke romane (legendarna verzija „Baš Čelika“). Moj otac je čitao te stripove meni i mom bratu kad smo bili mali, a hit našeg detinjstva bio je „Baron Minhauzen“, čisto remek-delo.
Pripremajući se za predavanje pogledao sam ponovo to ukoričeno originalno izdanje i shvatio da je štampano godine 1940. Imajući u vidu da je naša porodična kuća na Dorćolu, u današnjoj ulici Mike Alasa broj 24 (nekada Banatska), izgorela 6. aprila 1941, jer ju je zahvatiо požar sa susedne, bombom direktno pogođene zgrade – pomislio sam kako je „Baron Minhauzen“ Đorđa Lobačeva morao biti među onih nekoliko stvari koje otac i njegov brat nisu hteli da ostave za sobom, kad je porodica bežala pred bombardovanjem tog nedeljnog jutra. Spašena su dokumenta, nakit, porodične fotografije – i nešto predratnih igračaka, od kojih su neke danas rariteti.
Među njima je i taj jedan strip, ruskog autora koji je utočište našao u Srbiji. To nesvakidašnje izdanje što je preživelo nacističko bombardovanje, izneto iz kuće pod nečijom miškom, kasnije je sačuvalo duševni mir i veru u život mog oca, da bi ih on preneo nama. Za mene je taj stari primerak „Barona Minhauzena“ uvek davao dovoljno razloga da verujem kako umetnost može da poveže ljude iz različitih sredina neraskidivim nitima, čak i za vreme najvećih istorijskih katastrofa.
To je dovoljan razlog da pomognemo svakom ko se iz Rusije zaputio u ove krajeve, sklanjajući se od neke nevolje. Jer nikad se ne zna ko će biti novi Đorđe Lobačev, koji će nas zadužiti svojom beskrajnom ljubavlju za lepotu, spajajući rusku i srpsku kulturu u novu, internacionalnu. Isto važi i za sve druge imigrante, izgubljene ili prinuđene da se sakriju kod nas.
Kraj
Bonus video: Olga i Fjodor o dolasku u Beograd
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
