0
Čudesno je da je Mirča Elijade predosetio opasnost koju Sovjeti predstavljaju za mir u svetu, izvod je iz eseja o dnevnicima rumunskog književnika koji donosi novi broj časopisa "Gradac".
Jedan Rus je rekao da svaki pisac stvara knjigu koju bi voleo da pročita, a nema je u knjižari – upravo tim načelom rukovodio se Vladimir Dimitrijević priređujući novi broj časopisa „Gradac“ (221/222) posvećen rumunskoj misli i političkom životu između dva rata, pod naslovom „Gvozdena garda“.
Uz cilj da se osvetli manje znana rumunska međuratna književna renesansa, koje ne bi bilo bez politike, na dvestotinak stranica časopisa „čuju se uzvišeni glasovi uma, ali i krici onih koji su, zbog naopako shvaćenih ideja, ubijali i bili ubijani“.
Uz uvodne tekstove Dimitrijevića „Metafizika i meci“ i „Međuratni rumunski autohtonizam“, pred čitaocima je potom ogled Italijana Klaudija Mutija o četvorici mislilaca epohe bukureštanske renesanse. To su: Nae Jonesku, Mirča Elijade, Emil Sioran i Vasilie Lovinesku.
„Mi možemo postati tvorci najvažnijeg prevrata koji je ikada videla savremena Rumunija“, zabeležio je Elijade u jednom od svojih tekstova. Završio je, podsetimo, u koncentracionom logoru Merkurja-Čuk gde je pisao „Svadbu na nebesima“, nakon čega je prebačen u sanatorijum.
U istom logoru boravio je Nae Jonesku gde „ni na trenutak nije izgubio duhovnu uravnoteženost i postao centar otpora“. Ili otrovan ili je pretrpeo srčani udar, tek umro je u martu 1940. Posmrtni govor održao je Mirča Elijade.
Đavolska novina u rumunskoj polici, toj truleži
„Umro bih od tuge ukoliko bi se, zbog neke izopačenosti sudbine, vizantijska kultura u budućnosti preporodila u Rumuniji“, piše Emil Sioran, često nazivan i „karpatskim Ničeom“.
„Gradac“, čiji je urednik već decenijama Branko Kukić, donosi i tekst, koji piše Julijus Evola, o osnivaču Legije Svetog arhanđela, vođi „Gvozdene garde“ (desničarski pokret, koji je delovao u Rumuniji između dva svetska rata, prim.aut.) Mihailu Korneliju Kodreanu. U susretu s njim Kodreanu mu je govorio da „u rumunskom narodu ima nečeg oronulog“ i da je potrebna „korenita obnova“…
U tekstu „Oda Kapetanu“ Emila Siorana opet se pominje Kodreanu. Sioranu je već na prvom susretu bilo jasno da razgovara „sa čovekom u zemlji marioneta“, „pored koga niko nije ostao mlak“.
O boravku iza rešetaka, u doba kada je Legija bila na udaru režima kralja Karola Drugog, piše Elijade:
„Mi smo se te 1938. godine nalazili u položaju koji će se pogoršavati i postati tipičan za Rumuniju i susedne zemlje. Možda smo se zato osećali tako progonjenima. To što se nama događalo bila je đavolska novina u rumunskoj politici, u toj truleži. Niko nije znao šta nosi sutra…“
Roland Klark se bavi odjecima ruskog Srebrnog veka u međuratnoj rumunskoj kulturi, između ostalog, navodeći:
„Zbog imperijalističke pozicije koju je Rusija kroz istoriju imala prema Rumuniji, ruska kultura nije bila prirasla srcima Rumuna, a uspon boljševizma pridao je ovoj pretnji još više opasnosti“.
Moguće je da ću umreti u nekom rovu
Beleži i da su „fašisti pomoći antimasonstva vršili zamenu teza oko sukoba u Rumuniji, narušavajući ugled poštovanih javnih ličnosti optužbama za tajni rad i zavereništvo“.
O dnevnicima koje je Mirča Elijade vodio u Portugalu, gde je bio u diplomatskoj misiji Antoneskuove Rumunije, piše Jon Zajnea, zaključujući da bi mnogi mogli da se iznenade čitajući njegov „Dnevnik“:
„U svom očaju, Elijade razmišlja da bi mogao da juri po celom Lisabonu i govori svakom Portugalcu kog sretne da će, u slučaju pada Rumunije, Rusi stići do Tegela” (predgrađe Berlina). “I niko neće moći da ih zaustavi!“
Jevrejski pisac, blizak najvažnijim rumunskim međuratnim intelektualcima, Mihail Sebastijan pisao je dnevnik, čije izvode donosi „Gradac“. Započinju 12. februara 1935. kada pisac „sluša Baha“, a već 7. aprila se osvrće na izbore u SSSR-u:
„Kako je to bedno! Ne mogu sebi oprostiti što sam i na trenutak bio dovoljno naivan da pomislim da je ta igra bila ozbiljna“.
Ručak kod Mirče i raspravu o spoljnoj politici beleži 6. novembra, uz ove reči Elijadea:
„Više volim malu Rumuniju, bez nekih njenih provincija, ali sa očuvanom buržoazijom i elitom, nego proletersku Veliku Rumuniju“.
Već narednog marta konstatuje da je moguć rat:
„Moguće je da ću umreti ovog proleća u nekom rovu“, piše, a nekoliko meseci kasnije, nemačko-ruski pakt o nenapadanju doživljava kao „veliki udarac“:
2Ceo pravac svetske politike se upravo promenio. Samo pokušaj da shvatiš šta se dešava sa svetom!“
Rat, rat, rat: ljudi ne govore ni o čemu drugom
Narednog aprila beleži dva zanimljiva događaja u Moskvi – protest protiv mađarske intervencije u Jugoslaviji, i pakt neutralnosti sa Japancima, uz opasku:
„Rat postaje moguć, i to između Nemačke i Rusije!“
U junu je rat stvarnost: „Rat, rat, rat: ljudi ne govore ni o čemu drugom“, beleži, a poslednjeg dana 1941. konstatuje:
„Ali živi smo. I dalje možemo nešto da čekamo“.
Ubijen je četiri godine kasnije, kada ga je usmrtio kamion.
Analizu gneva jednog od najvećih pisaca 20. veka, po ocu Rumuna, a majci Jevrejina, Ežena Joneskoa pruža Aleksandra Lenel Levastin:
„Godine 1934-1938. bile su za Ežena Joneskoa noćna mora. Bolne uspomene na taj perod su se, kao nezalečena rana, pojavljivale u njegovim delima pisanim u Francuskoj. Kada ga je 1970. Grederik de Tovarnicki pitao o smislu drame Nosorog, koja je dobila svetska priznanja veća nego sve njegove drame, istakao je da je tema kojom se bavio u delu postala njegova opsesija“.
Dramski pisac je više puta isticao kako je evropski međuratni fašizam u velikoj meri čedo intelektualaca: „Oni su bili nosorozi“.
Na konstataciju da Nosorog ostavlja gledaoca u praznini, Jonesko je odgovorio da mu je to cilj: „Slobodan čovek mora da se izbavi iz te praznine samostalno, svojim snagama, ne oslanjajući se na tuđu pomoć“.
Pred kraj „Gradca“ podsećanje na reči Joneskoa: „Nisam ničiji sledbenik; više od svega ja sam disident. Ne verujem samo u čoveka, ali prema njemu osećam ogromno poverenje!“
Bonus video: Ruski pisci
