0
"Ronalda Harvuda pamtiću kao velikog pisca, zaštitnika slobode govora, borca za otvorenost i dostojanstvo književnosti, kao protivnika svake vrste diktature, i u politici, i u kulturi, i u porodici, pamtiću ga kao dragog prijatelja", kaže na vest o smrti čuvenog dramskog pisca, scenariste i romansijera naša književnica i rediteljka Vida Ognjenović. "Nije se pravio važan pred nama, nije patio od veličine", dodaje reditelj Dejan Mijač.
– Umro je odličan svetski dramski pisac, igran svuda u svetu sa velikim uspehom. Bio je i odličan scenarista, dobitnik je Oskara za „Pijanistu“. I na televiziji pisao scenarija, za „Istoriju engleskog pozorišta“ i druge emisije iz kulture. On je i počeo u pozorištu, kao garderober, volonter, da bi upoznao pozorište iznutra. Zato je i napisao onako divnu dramu – kaže Vida Ognjenović.
Ronald Harvud, preminuo juče u 86. godini u svom domu u Saseksu, bio je, ističe ona, „čovek književnosti“.
– Bio je predsednik Međunarodnog PEN centra u dva mandata, ponuđen mu je bio i treći, ali je to morao da odbije iz zdravstvenih razloga. To je bio zlatan period PEN-a. Zalagao se, između ostalog, i za prevođenje literature na male jezike. Bio je čovek književnosti u pravom smislu te reči, a reči je brusio do savršenstva. Čak i na onim kolokvijalnim dijalozima u njegovim dramama radio je sa velikom pažnjom – priča Vida Ognjenović, podsećajući i da je Harvud napisao i nekoliko romana.
Sa čuvenim piscem bila je dugogodišnji prijatelj.
– Izgubila sam dragog prijatelja, odabranog po srodnosti. Održavao je kontakt, redovno je odgovarao na prepisku, raspitivao se o dešavanjima, u teškim trenucima slao je poruke podrške, poručivao da budemo jaki. Bio je tu i za savet, i za podršku, i da objasni ono što ne znam. Već sad mi nedostaje – kaže naša književnica.
Seća se i Harvudovih dolazaka u Beograd.
– Bio je u Beogradu u najtežem periodu, u vreme sankcija, 1994. godine, na premijeri predstave „Garderober“ sa Ljubom Tadićem i Petrom Kraljem, a onda i kasnije, kada je izvođen njegov komad „Na čijoj strani“. On je bio izabran i za inostranog dopisnog člana Srpska akademije nauka i umetnosti, ali nikada nije mogao da dođe na inauguraciju zbog zdravlja – kaže naša književnica.
U pozorištima u Srbiji je devedesetih godina, kako je pisala tadašnja štampa, vladala „harvudomanija“.
„Mi još čekamo da bude napisana domaća drama koja će govoriti o onome šta nam se događalo poslednjih godina, i kojom ce otpočeti preispitivanje sopstvenih odgovornosti. Sve dok ta drama ne bude napisana, Ronald Harvud će biti ‘najpopularniji domaći pisac'“, rekao je u jednom intervjuu krajem devedesetih godina tadašnjoj „Našoj Borbi“ veliki glumac Ljuba Tadić povodom premijere „Na čijoj strani“, koju je na scenu Ateljea 212 postavila Lenka Udovički, istovremeno kada je u Narodnom pozorištu igran i Haroldov „Majstor“. Ljuba Tadić i Petar Kralj prethodno su sa velikim uspehom igrali i Haroldovog „Garderobera“ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u režiji Dejana Mijača, čijoj je premijeri prisustvovao i pisac.
Mijač: Nije patio od veličine
– Sreli smo se tada jedared, u večeri premijere. On je, inače, išao svuda po svetu gde se igrao taj njegov komad, izvodili su ga čak i u Koreji, i pravio je komparacije. I ovde je došao sa velikim zanimanjem. Pera Kralj je igrao garderobera, i kaže Harvud: „Vidiš, pa on ne mora da bude homoseksualac“. Nisam ni hteo da teram Peru da igra homoseksualca. Pera je to mogao, da smo to hteli, bio je odličan glumac i odlično je uradio i tu ulogu – kaže reditelj Dejan Mijač.
Petar Kralj i Ljuba Tadić u „Garderoberu“ JDP-a Foto: Srđa MirkovićMijač kaže i da je Harvud bio zadovoljan predstavom.
– On je to vrlo lepo primio. Otišli smo posle na večeru, pričali smo o predstavi, nije imao primedbi, bar ne preda mnom. On je bio prijatan i jednostavan čovek, nije se pravio važan pred nama, nije patio od veličine. Znate, on je pre toga bio glumac. I drame je pisao iz te pozicije, iz onoga što je on imao na umu kao glumac. Pisao je prijemčivo, i za glumce, i za publiku. Gledao sam i njegove druge predstave, pisao je i scenarija za filmove, i knjige – kaže Mijač.
Njegova poseta odjeknula je tada, s obzirom na to da je zemlja bila u međunarodnoj izolaciji.
– Mi smo imali predstavu u vreme embarga i Miloševića, onda kada je bila nestašica svega, prazni rafovi, prazne prodavnica, prazne banke, sve. Značilo je tada da dođe jedan svetski čovek da se malo ispričamo – dodaje Mijač.
Božović: Nedvosmislen kritički glas
Pisac, urednik i potpredsednik Srpskog PEN-a Gojko Božović kaže da je nakon premijere „Garderobera“ Harvud rekao da su se dvojica glumaca i predstava bolji od britanske, a da se pisac tada u Beogradu sreo sa Predragom Palavestrom, Vidom Ognjenović, JovanomVavom Hristićem, Slobodanom Selenićem, Jovanom Ćirilovim i drugim ličnostima iz sveta pozorišta i književnosti. Božović se sa Harvudom susreo šest godine kasnije i dobro pamti taj susret.
– Sreli smo se u avgustu 2000. godine, u Budvi, na Trgu pjesnika. Harvud je bio jedan od dobitnika međunarodne književne nagrade „Stefan Mitrov Ljubiša“ za književni opus, a ja sam bio u žiriju. Govorio sam na dodeli nagrade, a tada je i Petar Kralj izgovorio jedan duži monolog iz „Garderobera“. Harvud je bio dirnut. U jednom trenutku je šapnuo: „Ja ne znam za još jednog ovakvog glumca“. Bio je veoma drag, jako zainteresovan za kulturne i političke prilike. Kao laureatu, objavljena mu je i knjiga izabranih drama, među kojima su „Garderober“, „Na čijoj strani“ i „Sveti Josif“, u izdanju „Oktoiha“ i Grada teatra Budva – priča on.
Božović podseća da je „Harvud i pre i posle toga bio prisutan u našoj kulturi“.
– Kao predsednika Međunarodnog PEN centra, devedesetih godina je bio istinski prijatelj Srpskog PEN centra, tražeći od međunarodne organizacije razumevanje i podršku za srpske kolege. Vrhunac njegovog pozorišnog prisustva je drama „Garderober“, a pored knjige izabranih drama, objavljeno je kod nas i više posebnih izdanja, poput „Svetog Josifa“ ili „Državnog službenika“. Harvudov roman „Dom“ objavljen je u izdanju Nolita. Taj roman je velika saga pisana u dijalogu sa Tolstojem, o sudbini jedne porodice, koju istorijski lomovi i revolucija u carskoj Rusiji razmeštaju po celom svetu. Kod nas je objavljena i njegova Istorija pozorišta u izdanju kuće „Klio“, suma njegovih pozorišnih iskustava i suma poznavanja pozorišta, a javnosti u Srbiji je dobro poznat i kao scenarista, pre svega po filmu „Pijanista“, za koji je dobio i Oskara – podseća Božović.
Kao jedan od razloga za to što je Harvud i kod nas cenjen i dosta prevođen, Božović vidi u tome što čuveni britanski pisac „pokreće velike teme“.
– On je jedan od poslednjih pisaca te generacije koja je verovala da književnost nije samo pitanje ovakve ili onakve književne karijere, nego pre svega možda i najmoćniji način da se razume vlastiti svet i da se taj svet kritički preispita i promisli. Otuda je Harvud verovao da književnost mora da ima neposredan kontakt sa stvarnim svetom, a njegove drame na scenu iznose neke od najvažnijih istorijskih pitanja 20. veka i neke od najvećih moralnih lomova istog tog veka. Istovremeno je ispovedao snažno uverenje da sam pisac u svom vremenu mora da bude nedvosmislen kritički glas – ističe Božović.