1
Kako je Dragoslav Mihailović naučio dušanovački žargon za roman „Kad su cvetale tikve“ i zbog čega pisac nikada nije želeo da dozvoli da se ovo kultno delo ekranizuje.
Jedan od največih srpskih (kratkih) romana „Kad su cvetale tikve“ (1968) Dragoslava Mihailovića nije poznat samo po svom kvalitetu, već i po dušanovačkom slengu, specifičnom tadašnjem uličnom govoru. To je naš prvi roman koji je napisan van književnog jezika, sa gomilom šatrovačkih izraza kojim su pričali beogradski mangupi nakon rata.
U pitanju je delo koje daje sliku života ljudi sa periferije Beograda, na Dušanovcu, u posleratnom razdoblju, s kraja četrdesetih i početka pedesetih godina. Ljuba Sretenović – „Ljuba Vrapče“ ili „Šampion“ je glavnik junak romana, a istovremeno i pripovedač, jer je knjiga pisana u prvom licu, kao ispovest.
„Obično bih s jednom devojkom išao ozbiljno. Nju bih čuvao, a naokolo sam klao sve što bi mi palo pod ruku. Ali posle dva-tri meseca i to bi mi dosadilo, probušio bih i nju, i ‘ajd dalje: našao bih drugu ozbiljnu. Sedam junfera sam tako odneo“, ovo je jedan od brojnih delova romana „Kad su cvetale tikve“ u kojem je zastupljen ulični beogradski sleng.
„Glavni štos u to vreme na Dušanovcu bio je da nekoga prebiju bez veze, radi zabave. Kad nigde ne bi bilo igranjca, nigde se ne bi započeo poker, nigde u blizini ne bi bila neka nova riba, kad bi se pogledao poslednji film, društvo bi bez veze žvalavilo na pijaci ili pred bioskopom. Tad bi neko rekao: „‘Ajde da nekog olešimo.“ „Ajde“, rekli bi“, priča Ljuba Vrapče u svojoj ispovesti.
Svi su se pitali kako je Dragoslav Mihailović, kao neko ko je odrastao u Ćupriji, uspeo da tako dobro prenese u literaturu sleng sa ulica Dušanovca. Bilo je neshvatljivo kako je tako fenomenalno upio jedan autentičan lokalni govor.
Krajem 50-ih godina prošlog veka, Mihailović je bolovao od tuberkoloze, tada je to bila česta bolest zbog koje se dugo ležalo po bolnicama i sanatorijumima u Jugoslaviji. Međutim, ta okolnost je našeg velikog pisca vodila kasnije ka romanu „Kad su cvetale tikve“. Naime, Mihailović je u bolnici sklopio prijateljstvo sa Stankom Radanom, mladićem iz tada radničke četvrti Dušanovca, i sa njegovim društvom koje ga je posećivalo na lečenju. Pisac je bio pod jakim utiskom slenga kojim je pričao Radan i njegovi dušanovački prijatelji.
„Teško bih mogao reći da sam se tom jeziku učio u kafanama, između ostalog i zato što tada nisam zalazio na takva mesta. Prvi put sam ga čuo u jednoj beogradskoj bolnici, gde sam se, 1959, lečio od tuberkoloze pluća. U njoj su ležali i neki mladići sa periferije, sa kojima sam se družio i sa kojima sam razgovarao. Oni su bili lepi, simpatični, tetovirani, a govorili su nekim divnim beogradskim govorom… Dopao mi se njihov jezik, zvučao mi je kao muzika! A zatim sam druženjem sa istim tim nekonvencionalnim i u koječemu ne baš bezopasnim momcima, usavršio njihov sleng u antituberkoloznom sanatorijumu u Surdulici… Jezik „Tikava“ sam upio kao žubor i pev jednog grada u kojem sam posle zatvora i logora našao slobodu“, rekao je Mihailović u razgovoru sa Robertom Hodelom, za biografsku knjigu „Reči od mramora – Dragoslav Mihailović, život i delo“ (Laguna).
Zašto nema filma
Mnogi su se pitali kako to da nikada nije snimljen film po ovom legendarnom romanu, ali Dragoslav Mihailović nije hteo da odobri prava na ekranizaciju.
„Postoji veliki pritisak filmskih studija, ali ja neću… Zato što film, uz pomoć televizije, potpuno uništi knjigu. Kada je urađen film „Petrijin venac“, mnogo ljudi sam sreo da mi kažu ‚Nisam ti čitao knjigu, ali sam gledao film‘, rekao je Mihailović.
Knjiga „Kad su cvetale tikve“ doživela je do danas četrdeset izdanja i za mnoge je to jedan od najboljih beogradskih romana ikada napisanih.
Bonus video: Nemanja Vorkapić – Srbin koji ukrašava London
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
