0
Pozorišne predstave, kojima su se umetnici sa Balkana predstavili na ovogodišnjem Teatru na raskršću od 5. do 12. septembra u Nišu, fokus su stavile na preispitivanje svoje pozicije, mesta u društvu, estetike i komunikacije unutar predstave, jednom rečju bavile su se teatrom unutar teatra.
Spasoje Milovanović, direktor niškog Narodnog pozorišta i direktor festivala objašnjava da su svi učesnici, a bilo ih je od Turske do Slovenije, pokušavali da svoju estetiku podrede nekim pozorišnim elementima koje dovode u pitanje. Kao primer takvog umetničkog viđenja stvarnosti naveo je predstavu „Vitezovi lake male“ pozorišta „Deže Kostelanji“ iz Subotice koja se na festivalu ovenčala sa čak šest nagrada i prvonagrađeno ostvarenje „Orač i Smrt“.
– Predstava Andraša Urbana kroz autoironijui odgovara kakvo je pozorište danas u Srbiji. Prvonagrađena predstava rumunskog pozorišta „Orač i Smrt“ je srednjevekovna mirakula koja je osavremenjena u meri u kojoj je to bilo potrebno a Purkarete, jedan od najvećih evropskih reditelja je više nego uspešno ostvario to poigravanje teatrom unutar teatra. Učinio je to neverovatnom vizuelizacijom prostora u kome glumac svoju posebnost umnožava do krajnjih grania umetnosti glume i pozorišta. Priča o smrti i komunikaciji sa svojim neostvarenim namerama, željama i ljubavima dobila je punu vizuelizaciju što zaista nije moglo da se prenebregne.
Svaka predstava je u suštini odgovor vremenu u kome se živi i radi, „ovde i sada“, kako se kaže u pozorištu, bez odgovora na probleme savremenog trenutka ne bi bilo ni savremenog teatra. Iz tog razloga sve predstave koje su došle pokušavale su da predvide ne samo u kom pravcu će se kretati društvo već i pozorište. Ono što je obeležilo ovogodišnju produkciju su autorski projekti reditelja, velikana teatarskog života kao što su Bobo Jelčić, Purkareti, Haris Pašović, Branislav Mićunović….
Njihove predstave karakteriše egzistencijalna problematika i izraziti rediteljski rukopis, jer autorski projekat podrazumeva rediteljski koncept koji se udaljava od dramskog predloška onoliko koliko je svaka pozorišna predstava umetničko delo samo za sebe. Bez velikog reditelja nema velikih predstava, tako se i ove godine pokazalo da je pozorište kolektivni čin, da glumci više nego ikada veruju svojim rediteljima. Predstava Andraša Urbana o tome i govori, o uzajamnom poverenju koje ljudi stvaraju na sceni iza scene da bi komunicirali sa publikom. Svi su se bavili samoispitivanjem, jer pozorište je nešto što stalno pritiska, postavlja pitanje šta društvo očekuje o svog pozorišta a šta pozorište od društva i šta je to što publiku interesuje i šta ih se tiče. Pokušali smo da odgovorimo na sve aktuelne probleme i koje su to teme o kojima treba da raspravljamo a istovremeno da predvidimo u kom pravcu će teatar da se kreće – kazao je Milovanović.
Ističe da je ovogodišnji, treći po redu „Teatar na raskršću“ ispunio očekivanja domaćina.
– Kad kažem da smo uspeli, pre svega mislim na činjenicu da su u ovim ludim vremenima, kolege koje je naš selektor Vlatko Ilić odabrao, pronašle snage da dođu u Niš. Ovo iz razloga jer je pozorište živa stvar, imate čoveka na sceni koji komunicira sa čovekom u publici i to može da dovede do sijaseta problema i nepredviđenih okolnosti ali sve smo to uspeli da prevaziđemo i organizujemo festival. Ono što je najvažnije, na čemu smo insistirali od prvog festivala je nastojanje da naše različitosti, neslaganja i slaganja skupimo na jedno mesto i da svako potencijalno drugačije razmišljanje ovde pronađe svoj prostor za komunikaciju. Jer, komunikacija je je najbolji mogući način da se dođe do rešenja a pozorište je zapravo taj najmanji zajednički sadržalac oko koga se svi okupljamo. Jako je bitno da ljudi koji se bave pozorištem razgovaraju bez ikakvih otklona, tako je bilo otkako je izmišljeno do današnjih dana, jer bez dijaloga i komunikacije, pozorišta ne bi bilo – ističe direktor festivala.
Komentarišući smisao održavanja „Teatra na raskršću“ , Milovanović kaže da se kroz ovaj festival izražava čitav balkanski kulturni prostor.
– Festival je okupio 13 država od Turske do Slovenije da bi našao odgovor, kuda dalje. Možda je pravi odgovor ta komunikacija i različitosti na kojima insistiramo makar se i ne slagali međusobno. Jer, svako ima pravo da razmišlja o različitim temama na različite načine ali ako ne sednemo i ne razgovaramo o tim različitostima, nema napretka. Pozorište je u stvari najdemokratičnija institucija jer vi ne znate ko vam u njega ulazi, nije specijalizovano odeljenje za jednog, drugog ili trećeg. Naprotiv, pozorište pokušava da sažme iskustvo sveta, obraća se različitim likovima koji su ovakvi i onakvi, visoki, niski, mršavi, debeli, crni, beli, žuti, zeleni… Vi volite svoj lik koji branite kao umetnik i imate apsolutno razumevanje za svakog od njih jer u suprotnom ne biste ni bili umetnik – objašnjava Milovanović.
– Sagledavajući realne probleme pozorišta kao institucije, ukazuje da svuda na Balkanu postoje stvari koje ih ograničavaju kao umetnike.– Svuda nedostaju ljudi, to je nešto što nas nažalost prati i nikako da izađemo iz te sumanute situacije jer se sa jedne strane očekuje da radimo normalno, da imamo dovoljno premijera i igranja a suočavamo se sa tim problemima. Baš mi se i koleginica iz Skoplja požalila kako imaju isti problem i kako je čeka razgovor sa ministarkom jer ne može da uposli ljude koji nedostaju. Ja mogu da kažem, da pozorišta imaju podršku aktuelnih vlasti, koja god bila u pitanju, ali postoji neki „šum“, odnosno zakonska ograničenja koja ne razumeju specifičnost pozorišne umetnosti. Kao predsednik Zajednice profesionalnih pozorišta mogu odgovorno da kažem da imamo paradoksalnu situaciju da je 16 pozorišta južno od Beograda, 2008. godine, kada je doneta prva uredba o smanjenju broja zaposlenih, imala 867 ljudi u stalnom radnom odnosu da bi 2020. godine taj broj pao na 406. To je brojka koja bi trebalo da zabrine sve one koji se bave pozorišnom umetnošću na Balkanu. Ne bojimo se da ćemo ostati bez glumaca, pozorište će preživeti. Ali, postavlja se pitanje kakva je vajda od preživljavanja – kaže Milovanović.
Prema njegovim rečima, „Teatar na raskršću“ bi dogodine mogao da dobije status javne gradske manifestacije ali će ovoj odluci prethoditi javna rasprava.
Bonus video: Narodno pozorište je dobilo pojačanje… – gosti Petar Strugar i Vučić Perović