0
Producent alternativnog roka i muzička legenda Stiv Albini (1962-2024), koji je preminuo u utorak, ostavlja za sobom kontroverzne provokacije, ali i jedinstveno muzičko nasleđe.
Postojala je priča koju je Stiv Albini voleo da priča o svojoj poslednjoj godini srednje škole. U svojoj 17. godini, doživeo je ozbiljnu saobraćajnu nesreću: udario ga je automobil dok je vozio motor i teško je povredio nogu. Tokom oporavka naučio je da svira svoj prvi instrument – bas gitaru, ali to nije bio ključni deo priče. Glavno je bilo to što je dok je bio u bolnici, dobijao niz telefonskih poziva od svojih školskih drugova. Nisu zvali da pitaju za njegovo zdravlje, ili da mu požele brz oporavak: mrzeli su ga toliko da su ga zvali da mu kažu da su srećni što ga boli, piše “Gardijan”.
To je bila vrlo tipična anegdota za Stiva Albinija. Tokom većeg dela svoje muzičke karijere – i očigledno godinama pre toga – on je bio namerno provokativna i konfrotirajuća figura: kako je primetio Majkl Azered u svojoj istoriji američkog post-punk alternativnog roka „Our Band Could Be Your Life „, iz mnogo toga što je Albini radio „implicitno je vrištalo ‘mrzi me, molim te!'“. Tu su bile spektakularno uvredljive kolumne koje je pisao za fanzine u Čikagu, tema pesama njegovog benda Big Black, pa čak i način na koji su njihovi albumi bili pakovani (Albini je u omot svog debitantskog EP-a „Lungs“ stavio žilete i riblje kosti; „Headache“ iz 1987. godine imao je naslovnu fotografiju samoubice koji se ubio puškom i čija je glava bila podeljena na pola).
Bilo je tu i zastrašujuće ime njegovog sledećeg benda, Rapeman, i spremnost da omalovažava umetnike koji su koristili njegove usluge kao producenta ploča, obično zato što nisu ispunili njegove sopstvene stroge standarde kada je u pitanju izbegavanje komercijalizma i mejnstrim muzičke industrije. Javno je odbacio album koji je uzdigao u javnosti njegovo ime kao producenta, remek-delo Pixiesa iz 1988. godine „Surfer Rosa“, kao „krpež od benda koji su u svom najboljem izdanju jedva zanimljivi za zabavu studentima na koledžu“; Nirvana, koja se oslonila na njegove usluge za album „In Utero“ iz 1993. godine, bila je „neprepoznatljiva“. Kada je Pol Smit iz britanske izdavačke kuće “Blast First” došao u Čikago da potpiše ugovor sa Big Black, bio je iznenađen iskustvom šetanja sa Albinijem kroz grad: u svakom bloku, neko bi vikao na Albinija, obično ga nazivajući „magarcem“.
Kako je Albini priznao u svojim kasnijim godinama, neke od njegovih provokacija – koje su uključivale homofobiju, rasizam i mizoginiju – izgledale su potpuno neodbranjivo. „Mnoge stvari koje sam rekao i uradio iz neznanja, komfora i privilegovanosti jasno su užasne i žao mi je zbog njih“, napisao je 2023. godine. S druge strane, muzika koju je stvarao često je bila neverovatna. Grupi Big Black je malo vremena trebalo da se zagreje – njihovi rani EP-ovi prikazivali su bend koji polako napreduje ka pronalaženju svog zvuka – ali kada su ušli u ritam, na svom albumu „Atomizer“ iz 1986. godine, efekat je bio fascinantan. Tekstovi pesama su se bavili zlostavljanjem dece, paljenjem – možda najpoznatija pesma Big Blacka, šestominutna „Kerosene“ – porodičnim nasiljem, korumpiranim policajcima i klanicama za stoku. Muzika je nudila nemilosrdne bubnjeve, nisko nategnute basove i dve gitare izobličene do tačke da zvuče kao testere koje seku metal. Big Black zvučao je drugačije od svih ostalih, ali nije još dugo trajao.
Međutim, njegov kasniji bend Shellac (svirali su i u Beogradu 2008, prim.aut.) trajao je do kraja Albinijevog života, dobijajući nepokolebljive pohvale kritičara, verovatno zato što je standard njihovih nepravilnih izdanja albuma – i njihovih jednako sporadičnih nastupa uživo – retko kad posustajao.
Kada je u pitanju produkcija, šta god Albini mislio o njihovoj muzici, njegov rad na „Surfer Rosa“ učinio je Pixiese izuzetno moćnim: osećate kao da bend svira uživo, centimetrima od vašeg lica. Na „Rid of Me“ od PJ Harvey, njegova produkcija je savršeno odgovarala njenoj promeni ka mračnijem tonu: pojačavala je napetost u muzici, tako i trenutke katarzičnog oslobađanja.
Njegov pristup nije svima bio impresivan: Nirvana je angažovala producenta REM-a, Skota Lita, da remiksuje nekoliko pesama sa albuma „In Utero“, što je izazvalo gnušanje kod Albinija. Fugazi je ponovo snimio ceo album „In on the Kill Taker“, koji je producirao Albini. Elvis Kostelo je jednom izjavio da je Albini učinio da PJ Harvey zvuči „kao govno“, dodajući „taj tip ne zna ništa o produkciji“. S druge strane, nakon Nirvane, postao je svojevrsni izbor za velike umetnike koji su želeli da pokažu određenu autentičnost i poznavanje anderground kulture ili da se narugaju svojim velikim izdavačima. Radio je sa Džimijem Pejdžom i Robertom Plantom – pretpostavlja se po zahtevu potonjeg – na albumu „Walking into Clarksdale“ iz 1998. godine, i sa bendom Bush.
Ako je u nekim krugovima bio viđen kao svojevrsni simbol kredibiliteta, izgledalo je kao da ga to baš i ne brine previše. Naplaćivao je fiksnu tarifu – više za umetnike iz velikih izdavačkih kuća, jeftinije za manje bendove. Odbijao je da uzme honorar na osnovu prodaje, navodno bi radio sa bilo kojim umetnikom koji bi ga kontaktirao i nije se protivio njihovim odlukama. U svojoj autobiografiji Luk Hains, bivši frontmen benda Auteurs, se seća da je Albini pristajao na svaki predlog benda uz frazu „naravno – ja sam vaša kurva“. Tokom svoje karijere, radio je sa nizom priznatih alternativnih rok zvezda – Low, Mogwai, Plush, Nina Nastazija, Manic Street Preachers – kao i sa nekoliko svojih formativnih uticaja, kao što su reformisani Stoogesi.
Bonus video: Priča o Stonsima začela se slučajnim susretom na železničkoj stanici