"Razgovarajmo o uticaju Afrike na Zapad": Remi Jungerman, jedan od najznačajnijih holandskih umetnika, uoči izložbe u Beogradu

Piše: Nikola MarkovićRođen je u Surinamu, a svoju karijeru Jungerman od devedesetih gradi u Holandiji i na internacionalnoj sceni. Upravo na raskršću surinamske umetnosti i evropskog modernizma, Jugerman gradi svoj autentičan stil, kao pripadnik obe sredine i kulturne scene. Kako za sebe kaže, u Holandiji je istovremeno i insajder i autsajder. U svom delu obuhvata raznorodne umetničke medije od skulpture, preko zidnih i prostornih instalacija, kolaža, panela i sito štampe, do video rada. U Beogradu ćemo imati priliku da vidimo vaše radove nastale u poslednjih 16 godina. Ranije ste pominjali da je 2005. godina na neki način bila ključna za vaš rad i razmišljanja o umetnosti Surinama, odnosno naroda Marona. Tada ste imali 46 godina. Kako danas gledate na taj period i svoj umetnički razvoj do današnjeg dana?- Mislim da je sjajno što imam priliku da prikažem svoj opus na ovoj izložbi. Prekretnica se dogodila kada sam se vratio u Surinam 2005. godine, kada je moj otac preminuo. Imali smo priliku kao porodica, koja zapravo ne živi u Surinamu već mahom u Holandiji, da se vratimo u Surinam na sahranu mog oca. On je bio evropskog porekla, dok moja majka ima afričko poreklo. Mesto gde je moja majka rođena u Surinamu bilo je plantaža - gde se njen predak, borac za slobodu Bros, naselio nakon ukidanja ropstva. Na toj lokaciji i dalje postoji oltar gde ljudi praktikuju svoju afro-surinamsku religiju po imenu Vinti.

Dakle, kao šira porodica, otišli smo do oltara. Kada sam video estetiku oltara - to je vrsta oltara sa kariranim tkaninama koje vise - to me je zapravo motivisalo da razvijem svoje ideje. Počeo sam svoj rad da razvijam sve više u kulturnom i verskom kontekstu povezanim sa ljudima afričkog porekla u Surinamu, a posebno s kulturom Marona. Maroni su ljudi koji su pobegli od ropstva i naselili se u prašumi u Surinamu.Na koji se način sve to odrazilo na vaš rad, u poređenju sa onim što ste ranije radili kao umetnik?Pre toga, stvarao sam radove koji su više bili povezani sa komunikacijom i nesporazumima. Fokusirao sam se na ono što se direktno dešavalo u svetu. U to vreme, uglavnom sam stvarao radove koji su bili kreirani za određeno mesto (site-specific), ali istovremeno sam takođe želeo da se posvetim radu u ateljeu.Prostorna instalacija podrazumeva da se ona izradi i izgradi negde na Bijenalu ili u izložbenom prostoru, i ta linija mog rada se zapravo razvijala od 2000. godine, tokom perioda kada sam shvatio da se naša pozicija menja na holandskoj umetničkoj sceni. Dakle, to je bilo inspirisano politički, u smislu nesporazuma - postoji određeni autoritet koji ima veliku moć, ali koja se ne odražava na zajednicu, već zajednica sve to samo posmatra. Na primer, kreirao sam rad koji je bio poput podijuma sa mnogo mikrofona, i ispred kojih je bio haos od kablova. To je bila manifestacija ideje autoriteta. Sve to je zapravo samo stajalo oko podijuma, nije dopiralo do publike u stvarnom životu. Kaoi  mnoge velike reči koje se koriste. Ali naposletku uvek govorite o korupciji, stvarima koje se u sistemu zapravo ne razvijaju.

Međutim, kada se vratim u 80-e godine kada sam išao u umetničku školu u Surinamu, mislim da je to zapravo prvi put da sam bio inspirisan estetikom surinamskih Marona. I tu estetiku možete pronaći u tekstilima, u zakrpama koje su nosili kao plaštove preko ramena, sa velikim geometrijskim formama. Godine 1988. napravio sam veliku sliku u Surinamu uz pomoć ovakvih zakrpa. Dakle, nakon 2005. godine sam se zapravo vratio najvažnijoj inspiraciji koju sam imao u Surinamu, dok sam studirao na umetničkoj školi. Taj umetnički jezik sam oduvek želeo da razvijem, nakon prelaska iz Surinama u Amsterdam gde sam studirao na Rietveld akademiji. Bilo je prilično teško pronaći pravi umetnički jezik koji nije bio izrazito doslovan. Prošlo je neko vreme pre nego što sam se vratio onome što sam zapravo želeo da razvijem.Jedno od najvažnijih dela na vašoj predstojećoj izložbi u Beogradu je video rad "Broos", sastavljen od fotografija i kratkih filmskih isečaka snimljenih tokom ritualnih aktivnosti potomaka maronske zajednice Bakabusi. Možete li nam reći nešto više o inspiraciji za ovo delo i umetničkoj ideji?Bros je zapravo ime mog pretka o kome sam pričao, borca za slobodu. To je ista osoba i isto ime. Ova slika će takođe biti deo serije otisaka u tehnici sitoštampe, koje izlažem. Jedan od otisaka je zapravo Bros, moj predak. Taj otisak napravljen je 2006. godine. Dakle, pre 16 godina sam započeo izradu otiska jedine postojeće fotografije boraca za slobodu iz Surinama. Ova fotografija je nastala tokom ukidanja ropstva 1863. godine. Inspirisao sam se tom fotografijom i dao ime filmu.

U filmu koristite jednu numeru poznatog džez pijaniste Džejsona Morana. U jednom od svojih prethodnih radova referisali ste i na delo Telonijusa Monka…kakav odnos imate prema džez muzici i zbog čega je važna za vaš rad?Džez muziku slušam već dosta dugo. Dok sam tražio muzičku partituru za film "Bros", slušao sam Džejsona Morana. Nisam ga poznavao, ali pomislio sam da bih voleo da imam jednu od njegovih numera za film. Ali, nisam znao kako da je dobijem. Povezao sam se sa svojom galerijom u Njujorku i poslali su mi Džejsonovu e-mail adresu. Tako sam mu poslao e-mail. Bilo je 9:00 ujutru u Amsterdamu i 3:00 ujutru u Njujorku, a on je odgovorio odmah.Poslao sam mu kratak početak filma koji sam radio, a onda je on rekao: "Remi, molim te, reci mi šta gledam". Objasnio sam mu o čemu se radi. Onda mi je poslao pesmu i rekao da mogu da je koristim - naziv je "Follow the light".

Takođe smo počeli da razgovaramo o Monku, jer je i on bio pod njegovim snažnim uticajem. Tako se džez vratio u moj rad. Napravio sam veliki panel koji sam izložio u amsterdamskom muzeju Stedelijk, sa linijama i rezbarijom na površini gline. Takođe sam razmišljao o bubnjevima i kako se koriste u Vinti kulturi, Agida bubnju sa dubokim tonom. Dakle, ritmom bubnja i džez  improvizacijom sam na neki način kreirao površine, što je vrlo važno u mojim skorašnjim radovima.Pretpostavljam da je vaše izlaganje na Venecijanskom bijenalu, zajedno sa Iris Kensmil, bilo značajno za predstavljanje surinamske kulturne baštine, kako u Holandiji tako i u Evropi. Kako se osećate u vezi percepcije ove umetničke tradicije u Holandiji tokom poslednjih decenija? Da li mislite da se situacija popravlja?To je veoma komplikovano pitanje. Surinam je bio holandska kolonija 400 godina. Čitav kulturni i društveni kontekst u Surinamu bazirao se na holandskoj moći i istoriji. Činjenica da smo u Holandiji je samo istorijska posledica toga. Pozicioniranje u toj situaciji je komplikovano jer ste delom insajder, ali istovremeno i autsajder. Mislim da smo - ili možda i dalje jesmo - tretirani kao autsajderi. To je takođe i posledica one istorije koja nije ispričana.Na primer, moje bele kolege zaista napreduju, dobijaju veće izložbe, muzejske izložbe, dok mi - umetnici druge boje kože - osećamo kao da idemo korak unazad i pitamo se da li možda nismo dovoljno dobri. Ali ne mislim da niko od umetnika druge boje kože nije dovoljno dobar da njegovo delo bude izloženo u muzejima, posebno kada govorimo o grupi surinamskih umetnika.

Pozicija u kojoj sam bio, da predstavljam Holandiju u Veneciji, nešto je na čemu smo zapravo radili. Mi, umetnici druge boje kože, počeli smo da se time bavimo već 2005. godine. Bilo je važno, kada smo zasnovali pokret, da saznamo šta je problem i zašto ne dobijamo mesto na sceni. Strukturalno smo razvijali i stvarali svoje pozicije, tako da u određenom trenutku ne možete da ne postanete deo scene.Trenutak izlaganja u Veneciji takođe je bio veoma delikatan, zbog prikazivanja radova u sistemu koji je zapravo protiv vas. Posebno u Đardinima u Veneciji - to je bilo mesto u kome su zemlje slavile svoje bogatstvo i istoriju, a to bogatstvo i istorija proizilazili su iz neplaćenog rada, iz kolonijalizma. Bilo je važno što sam dolazio iz te istorije i kolonijalne holandske perspektive, i predstavljao Holandiju u sistemu koji je povezan sa tim kako su postali bogati u prošlosti. U tom smislu što rad koji sam napravio odražava našu nedostajuću vezu u komunikaciji.

Napravio sam veliku trpezu - u afro-surinamskoj Vinti religiji to je trpeza postavljena za pretke. Smatrao sam da je sada vreme da se okupimo, da budu prisutni sva istorija i svi preci, i da započnemo razgovor. Takođe sam izazvao holandsku kulturu da kaže - "slušajte, sada moramo da otvorimo diskusiju". Ako predstavljam Holandiju u Veneciji, onda je to dobar trenutak da otvorimo širu debatu.Način na koji koristite elemente kulture surinamskih Marona i Vinti religije takođe je veoma blizak modernizmu 20. veka, Mondrijanu... Kako vidite bliskost ovih elemenata iz različitih delova sveta u svom radu?Mislim da je zapravo obrnuto. Osamdesetih godina u Surinamu, nismo imali muzeje savremene umetnosti. Dakle, iako smo studirali zapadnu i ne-zapadnu istoriju umetnosti, nismo imali vizuelnu perspektivu, mogućnost da odemo i vidimo modernu umetnost u muzeju. Jedino mesto na kome smo gledali dela, bile su knjige. A zbog činjenice da smo takođe bili obrazovani u ne-zapadnoj istoriji umetnosti, estetika Marona je bila veoma važna. Dakle, posmatrali smo prvo estetiku Marona pa modernizam, a ne obrnuto. Bili smo svesni činjenice da se geometrija u kulturi Marona koristi već jako dugo, takoreći vekovima. U stvarima koje su bile prisutne u umetnosti Marona, u njihovom zanatu, u nečemu što je na nas uticalo od detinjstva.Želeo sam da preokrenem tu ideju. Ali to je komplikovano, teško je jer smo toliko uslovljeni zapadnom umetnošću, da je teško drugačije je posmatrati. Kada prvi put pogledamo rad, počnemo da govorimo o modernizmu, savremenoj umetnosti, Mondrianu, De Stijlu, pokretu koji koristi minimalizam i geometriju. Svojim radom sam pokušao da predstavim drugačiji ugao gledanja. Kada ljudi nauče da posmatraju rad na samo jedan način, krenuće da pričaju o Modernizmu umesto da bude obrnuto.Nadam se da će posmatranje mog rada i materijala koje koristim navesti diskusije u drugom smeru. U smeru geometrije koja putuje sa afričkog kontinenta u Ameriku. Možemo da razgovaramo o uticaju Afrike na Zapad. Nastaviću da se bavim svojim radom na ovaj način.Bonus video: Kustoskinja – koordinatorka izložbe Krivo srastanje Una Popović