0
Zbirke pesama "Arsenal" Jelene Marićević Balać i "Dovoljno je malo sunca" Vitomirke Trebovac su ovonedeljne preporuke za čitanje.
Jelena Marićević Balać, „Arsenal“, Sumatra, 2023.
Nežna i čemerna ratnica, a u dobroj meri i čarobnica, Jelena Marićević Balać u svojoj drugoj zbirci pesama osmišljava i režira bistru i strasnu igru literarnih arhetipa s pop-kulturnim evergrinom. Junak Ahilej, pesnik Tirtej, gospoda Dučić, Krleža i Lukas uključeni su, diskretno i sa merakom, u pesnikinjin ekspresionistički kolaž svetovne samospoznaje.
Jelena nas suočava sa studioznim planom kako da nadmudri Šeherezadino udvaranje sili i smrti. Igra se idejom da se bude dovoljno snažan „kako bi bio uspešan bodigard svoje Sudbine”, kao u pesmi „Imala je snažnije ruke nego ja”. Misaonost je uvek začinjena groteskom i apsurdom, jer se pesnikinja igra odnosom ponosa i laži: „život preti / da se potvrdi kao tunel jeftinoće, / koji troši ono što je pravljeno da traje ceo život, / nas” („Linije egzistencije”); sva napetost između trivijalnosti i jada rada u umetnosti i ljubavi može se provući kao svila kroz prsten koji pesnikinja pretvara u oroz: „jer moj pucanj je moja volja / da čitam poeziju iz damskog pištolja”.
U sprezi legende i predanja, istočnjačke bajke i liturgijske drame, krute svakodnevice i privlačne drevnosti, pesnikinja traga za ulogama koje vredi igrati, uvek u dobrom društvu tokom te potrage, kroz koju se hita da se postane „gora, voda i ruža” („Proskineza”). Prostor pesničke imaginacije je nizom veštih oružanih intervencija oštrim aluzijama i citatima postao pozornica ljubavnog trilera, duhovnog igrokaza, vedro mesto stapanja mitskih, religijskih i pop&folk metafora.
Vitomirka Trebovac, „Dovoljno je malo sunca”, Lom, 2023.
Kad pesnikinja napiše „biti živ / to je najveće iskustvo”, to nije sladunjavi poziv na kompromisni optimizam kakav nam upućuje porodica u kojoj su svima „otvarali stomake”. Nema ušuškavanja u spokoj i ne smemo se opustiti; jer, to što „sve uvek može ispočetka”, znači da možemo – i mi i sunce – „ponovo kroz mrak”. U pesmi „Neki naši”, ljudi koji „bezbrižno” peku hleb uopšte nisu spokojni: „izgubili su sve ali stvarno sve / i tu ni standard ne može ništa”.
Ponirući u samopreispitivanje, pesnikinja ne beži od sveta oko sebe. I u osami ima želju i volju da osmotri biljku, voćku, klupu, da suoči prošlost i snove, sećanje i predviđanje, spokoj ugodne sadašnjosti i jezu budućnosti. Vita Trebovac sreće se sa starim svetom, sa ruralnom utopijom, pa zdušno propituje njene perspektive. Njena četvrta zbirka nudi poeziju introspekcije i skepse: dok pesnikinja vidi radost sveta koji je okružuje, mirne reke, šume i ptice, i dalje je oprezna, i dalje stoji kao „lovac s okom na nišanu” pažljivo motreći „zamke slobode”.
Bonus video: Peca Popović o knjigama, muzici, Beogradu, promocijama i vremenima…
