0
Ako želimo da budemo društvo u kome je kultura značajan deo društvenog života, moramo u nju investirati jer se svaki dinar stostruko vraća, kaže umetnik Radoš Antonijević, docent Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, čiji je rad “Šator Vidovdanski hram”, pravljen po maketi dela Ivana Meštrovića i izložen na jubilarnom 30. Memorijalu “Nadežda Petrović”, privukao veliku pažnju.
Na jubilarnom 30. Memorijalu „Nadežda Petrović“, koji će biti otvoren do 11. novembra, radove je predstavilo je 28 umetnika iz zemlje i regiona i dve umetničke grupe. Veliku pažnju privukao je rad „Šator Vidovdanski hram“, postavljen na otvorenom, ispred Kulturnog centra Čačka. Sa autorom Radošem Antonijevićem razgovaramo o tom radu, nastalom prema maketi Meštrovićevog dela, autorima na Memorijalu, temama ovogodišnje manifestacije i problemima sa kojima se suočavaju umetnici.
Vaš „Šator Vidovdanski hram” oslikava temu ovogodišnjeg Memorijala, ali na neki način i problematizuje trenutak u kome se nalazimo?
– Sam koncept izložbe zaokružen je naslovom „Na jug, na jug, idemo na jug!“ u kombinaciji sa tom situacijom da je memorijal posvećen Nadeždi Petrović, i da sama Nadežda, njen rad i sve u vezi sa njom boje atmosferu svake ove manifestacije, pa i ovogodišnje. Ja sam imao ambiciju da, razmišljajući o sadašnjem trenutku, povežem narative koji su istorijski vezani za Nadeždu, njenu poslednju sliku i godinu kada je ona umrla, sa Meštrovićevim projektom „Vidovdanski hram“. Mislim da se iz te neke veze izrodio taj novi koncept za izradu mog dela.
Izloženi rad je jedan u nizu, do sada ste realizovali više sličnih. U kojoj meri vaše delo artikuliše baš ovaj momenat?
– Svaki moj rad nastaje i izlazi iz nekog aktuelnog trenutka ili konflikta koji je u meni, a generisan je mojim svakodnevnim životom. Tako i ovaj rad promišlja neke trenutke koji su, zapravo, bili možda pre sto godina, kada je nastajao Meštrovićev projekat, odnosno kada je Nadežda naslikala svoju poslednju sliku. Sve to skupa pravi elipsu koja povezuje 20. vek sa današnjim trenutkom. Radio sam ovaj rad razmišljajući o tome zašto je današnji trenutak baš takav i koliko su svi ti događaji iz 20. veka uticali na sadašnjost, ali i kuda bi to moglo da nas odvede u budućnosti. Dakle, rad „Šator Vidovdanski hram“ je nastao iz samog aktuelnog trenutka, pa samim tim u svojoj unutrašnjoj strukturi nosi priču koja je aktuelna.
Koliko su realizacija Memorijala i vašeg projekta bili otežani u novonastalim okolnostima, imajući u vidu da živimo u doba korone, i sa kakvim ste se poteškoćama suočavali?
– Što se mene lično tiče, imao sam dosta sreće prilikom izrade dela jer su mi saradnici bili i zdravi, i dostupni. Činjenica je i da su organizatori Memorijala sa mnom na vreme napravili dogovor. Sve smo stigli da odradimo u poslednjem trenutku, ali nekako mi se čini da se na svim velim manifestacijama stvari na takav način dešavaju. Uvek je neophodan adrenalin i na kraju se slože sve kockice.
Čija dela od autora i izlagača na Memorijalu su vama najimpresivnija i koje teme su vam najinteresantnije?
– Teško bih to izdvojio, budući da su mi više od polovine učesnika prijatelji i dugo se poznajemo. Koga god bih favorizovao, smatram da bih zanemario one druge, ali mislim da je spisak umetnika impresivan i to baš u kontekstu onoga o čemu smo govorili, vremenu korone i političkim i društvenim uslovima koji nas više razdvajaju nego što nas spajaju. Sama izložba, i organizacija cele izložbe koja je uspela da spoji umetnost iz čitavog regiona i da nekako ceo taj potencijal pokaže u jednom gestu, u Čačku, u geografskom centru Srbije, našeg životnog i kulturnog prostora, ima težinu po sebi. To je najznačajnija stvar i Memorijalu daje posebnu vrednost.
Da li smatrate da država izdvaja dovoljno sredstava za kulturu?
– Nikada nije dovoljno sredstava za kulturu. Najlakše je odgovoriti – ne. Međutim, umetnici su veliki potencijal naše države i moramo investirati u njih. Evo, na primer, u doba korone vidimo da smo zavisili od lekara koji su odškolovani o našem trošku i niko ko je došao sa strane nije nas lečio. Takođe, niko ko dođe sa strane ne može da napravi kulturnu politiku i kulturnu klimu. Ako želimo da budemo društvo u kome je kultura značajan deo društvenog života, moramo u nju investirati, jer se svaki dinar stostruko vraća.
