0
„Svet gledamo jedanput, u detinjstvu. Ostalo je sećanje“, napisala je pesnikinja i nobelovka Luiz Glik koja je preminula juče u 80. godini.
Luiz Glik je autorka brojnih zbirki poezije, među kojima se izdvajaju pre svega „Divlji iris“ za koju je 1993. osvojila Pulicerovu nagradu, te „Verna i vrla moć“ (2014), za koju je dobila Nacionalnu nagradu za književnost, „Pesme 1962-2012“, kao i „Kuća u močvari“ (1975), „Ahilejeva pobeda“ (1985), „Ararat“ (1990), „Sedam doba“ (2001), „Averno“ (2006), „Seoski život“ (2009). Napisala je i dve knjige eseja o poeziji, „Dokazi i teorije“ iz sredine devedesetih godina i „Američka originalnost“ (2017).
Kritičari hvale jezičku i stilsku preciznost i osećajnost u njenim pesama, ukazujući na to da su joj teme usamljenost, porodične veze, detinjstvo, ugašene ljubavi, razvod, traume, požuda, priroda i smrt. Ona sama više puta ukazivala je na uticaj psihoanalize u njenoj poeziji, a kritičari su u njenim stihovima prepoznavali i uticaje objektivista iz tridesetih godina prošlog veka, kao i Emili Dikinson, Roberta Lovela i Rajnera Marije Rilkea.
Luiz Elizabet Glik rođena je 1943. godine u Njujorku, u porodici Jevreja poreklom iz Mađarske. Njeni roditelji, ljubitelji književnosti, odmalena su je upućivali u grčku i rimsku mitologiju i klasične priče i legende, što će se vremenom odraziti i na njenu poeziju. U mladosti se borila sa anoreksijom i provela je šest godina na terapijama, što joj je otežavalo redovno školovanje. Počela je da piše još u detinjstvu, a nakon koledža se upisala na Univerzitet Kolumbija, ali je napustila studije i nakon toga se izdržavala radeći kao sekretarica. Posle prve zbirke poezije, „Prvorođeno“ (1968), usledio period „spisateljske blokade“ sa kojom se, kako je rekla, izborila kada je počela da predaje poeziju na koledžu Godar u Vermontu.
Iskustva iz tog perioda bila su osnova njene sledeće zbirke pesama „Kuća u močvari“ (1973), koju većina kritičara smatra delom u kojem je pronašla svoj glas. Naredna zbirka usledila je tek 1980. godine, pod nazivom „Figura što silazi“, u kojoj je i jedna od njenih najpoznatijih pesama „Udavljena deca“, zbog čega je optuživana i da je „mrziteljka dece“. Sredinom te decenije oglasila se i nagrađivanom „Ahilejevom pobedom“.
Teško pogođena smrću oca, napisala je stihove za zbirku „Ararat“ (1990), za koju je kritičar „Njujork tajmsa“ Dvajt Garner napisao da je to „najbrutalnija i tugom ispunjena knjiga američke poezije objavljena u poslednjih 25 godina“. Tri godine kasnije usledila je i njena najpoznatija zbirka, „Divlji iris“. Pesme u toj knjizi, u kojima cveće iz bašte razgovara sa baštovanom o prirodi i životu, kritika je dočekala rečima da se radi o „poeziji velike lepote“, važnom knjigom i „njenom ključnom delu“.
Na teroristički napad u Njujorku septembra 2001. godine, pesnikinja je odgovorila poemom „Oktobar“, u kojoj se bavi traumama i patnjom.
Luiz Glik je u novom milenijumu bila pisac-rezident na Jejlu, gde je predavala engleski jezik i književnost, a objavila je i zbirke „Averno“ (2006), „Seoski život“ (2009) i „Verna i vrla moć“ (2014).
Američki predsednik Barak Obama odlikovao ju je 2015. godine nacionalnom medaljom za humanističke nauke i umetnost. Na pitanje u jednom intervjuu iz 2006. godine da li joj je zbog nekih pesama neprijatno, kada ih pogleda sa te distance i sa tim iskustvom, Luiz Glik odgovorila je potvrdno.
– Da, postoje pesme koje mi se više ne dopadaju. Drugačije je. Zbog svoje prve knjige, „Prvorođeno“, osećam se postiđeno, iako sam na nju bila neverovatno tada ponosna. Mislila sam da je prosto savršena i sjajna. Sad kada se osvrnem na nju, mislim da je tanka i bez forme, prepuna želje, štaviše pokretana željom da se piše. Bilo mi je potrebno otprilike šest godina da napišem sledeću knjigu, „Kuću u močvari“, i mislim da sam od tog trenutka voljna da na njih stavim svoj potpis – kazala je tada pesnikinja.
Luiz Glik dobitnica je svih važnijih nagrada za poeziju u Americi, a Nobela je dobila 2020. godine. Predsedavajući Nobelovim komitetom Anders Olson pohvalio je njen „iskren i beskompromisan“ glas, koji je „pun humora i oštre mudrosti“.
– U njenim pesmama osluškuje se šta je ostalo od snova i iluzija, a niko ne može da bude jači od nje u suočavanju sa sopstvenim iluzijama. Ali, iako Glikova nikada neće poricati značaj autobiografskog, nju ne bi trebalo smatrati ispovednom pesnikinjom – rekao je tada Olson.
U svojoj dugoj besedi povodom dobijanja Nobelove nagrade Luiz Glik je napisala:
– Verujem da je, nagrađujući me ovih priznanjem, Švedska akademija odabrala da podrži intimni, lični glas, koji javni govor nekada može da uveća ili proširi, ali nikada da zameni.
Književnik Čarl Simić, koji je preminio ove godine, je u jednom svom eseju o Luiz Glik između ostalog napisao da ga impresionira njena moralna strast, “to njeno nepresušno ubeđenje da nas poezija može dovesti do istine”:
– I to ne samo istine o vlastitom životu već i o životima drugih, do onoga za čim su tragali mistici i filozofi. Tema u većini knjiga Luize Glik zapravo je putovanje jedne duše. A njena poezija će još dugo iznenađivati i oduševljavati lepotom…
Bonus video: Književnost kao refleksija stvarnosti – Marojević smatra da je Nobelova nagrada za književnost politički izbor