0
Da li je odbijanje ruskih umetnika da osude Vladimira Putina i invaziju koju vodi na Ukrajinu, dobar razlog da budu kanselovani u kulturnim institucijama na zapadu?
Jedan dirigent, za koga se smatralo da je u ratu bio na pogrešnoj strani, sramotno je gurnut sa scene, piše “Njujork Tajms”.
Drugom dirigentu, dve decenije kasnije, ponuđena je prestižna pozicija, da bi se povukao pod pritiskom nakon protesta zbog njegovih veza sa prezrenim stranim režimom.
Prvi, Karl Muk, nemačko-švajcarski maestro, vodio je Bostonski simfonijski orkestar sve dok nije uhapšen i interniran, u onome što se danas široko smatra sramnim primerom anti-nemačke histerije na početku Prvog svetskog rata.
Duboko muzičko nasleđe drugog — Vilhelma Furtvenglera, koji se nikada nije pridružio Nacističkoj partiji, ali je u suštini bio njen dvorski dirigent, i to je osudilo na propast njegovo imenovanje u Njujoršku filharmoniju — i ako se i dalje borio da ga izvuku iz veze sa Hitlerom.
Kako ćemo misliti o Valeriju Gergijevu u sledećem veku?
Jedan od vodećih svetskih dirigenata, samo u poslednjoj nedelji izgubio je niz angažmana i pozicija, uključujući i mesto šefa dirigenta Minhenske filharmonije, jer nije osudio rat u Ukrajini koji vodi njegov dugogodišnji prijatelj i saveznik, predsednik Vladimir V. Putin iz Rusije.
Brzi rasplet njegove međunarodne karijere — i odluka Ane Netrebko, ruske dive koja je jedna od najvećih operskih zvezda, da se povuče sa scene zbog obnovljene pažnje na sopstvene veze sa gospodinom Putinom — otvara niz teških pitanja .
Koja je tačka u kojoj kulturna razmena – kao oruđe propagande i kooptiranje navodne neutralnosti muzike – postaje nepodnošljiva? Koja je dovoljna distanca od autoritarnog vođstva?
A šta je dovoljno odricanje, posebno u kontekstu kada bi govor mogao da ugrozi bezbednost umetnika ili njihovih porodica?
Gospodin Gergijev, sa svojom kvazi-vladinom ulogom generalnog i umetničkog direktora Marijinskog teatra u Sankt Peterburgu, bliži je Furtvengleru nego Muku. On je u prošlosti podržavao gospodina Putina i promovisao njegovu politiku koncertima u Rusiji i inostranstvu. Ali kada je progovorio – ostao je nem kroz ovu poslednju vatrenu oluju – imao je tendenciju da zvuči kao Furtvengler, koji je čeznuo da se fokusira samo na partiture i rekao: „Moj posao je muzika“.
„Nisam političar, već eksponent nemačke muzike, koja pripada čitavom čovečanstvu bez obzira na politiku“, napisao je Furtvengler 1936. godine, u stilu pocepanog telegrama, povlačeći se pod pritiskom njujorške filharmonije.
Klasična muzika voli da razmišlja o sebi na ovaj način: spokojno lebdi iznad politike, u carstvu lepote i jedinstva. Njen repertoar — toliki deo sastavljen u dalekoj prošlosti — izgleda izolovan od današnjih sukoba. Šta Betovenova Deveta simfonija može učiniti osim dobrog?
Ali politika i muzika — oblast u kojoj su ruski izvođači dugo bili zvezde — brzo su se sukobili od invazije na Ukrajinu. Turneje Marijinskog orkestra su otkazane. Metropoliten opera je u nedelju saopštila da više neće sarađivati sa izvođačima ili drugim organizacijama koje su izrazile podršku gospodinu Putinu. Voditelji programa u Sjedinjenim Državama, Nemačkoj, Francuskoj, Švajcarskoj i Holandiji najavili su otkazivanje nastupa nekih umetnika koji podržavaju Putina.
Gospođi Netrebko su otkazani angažmani u Bavarskoj državnoj operi, a zatim je objavila da planira da se „za sada povuče sa nastupa“, povlačeći se sa predstojećih nastupa u Ciriškoj operi.
Umetnički direktor u Cirihu, Andreas Homoki, primetio je neke od složenosti, pozdravljajući izjavu koju je gospođa Netrebko dala protiv rata, ali sugerišući da je njena nemogućnost da osudi gospodina Putina dovela u sukob sa pozicijom opere. Ali gospodin Homoki se potrudio da primeti da njegova kompanija „ne smatra prikladnim da sudi o odlukama i postupcima građana represivnih režima na osnovu perspektive onih koji žive u zapadnoevropskoj demokratiji“.
U svojoj prvoj javnoj izjavi o ratu, u postu na Instagramu u subotu ujutro, gospođa Netrebko — koja je dugo kritikovana zbog svojih veza sa gospodinom Putinom, a fotografisana je 2014. kako drži zastavu koju koriste separatisti u Ukrajini koje podržava Rusija — u početku se činilo da daje izjavu koja je nedostajala od gospodina Gergijeva.
„Pre svega: ja sam protiv ovog rata.” Delovalo je dobro.
„Ja sam Ruskinja i volim svoju zemlju“, nastavila je gospođa Netrebko, „ali imam mnogo prijatelja u Ukrajini i bol i patnja trenutno mi slamaju srce. Želim da se ovaj rat završi i da ljudi mogu da žive u miru.”
Iako upadljivo nije spomenula gospodina Putina, reči gospođe Netrebko bile su jednostavne i nežne, igla — ljubav prema svojoj zemlji i empatija prema drugoj — naizgled je provučena.
Ali na nesreću za nas koji smo je cenili kao izvođača, bilo je više toga rečeno. Na sledećem postu je dodala da „nije u redu terati umetnike ili bilo koju javnu ličnost da javno iznose svoja politička mišljenja i da osuđuju svoju domovinu“.
„Ja nisam politička osoba“, napisala je, ponavljajući perspektivu Furtvenglera. „Nisam stručnjak za politiku. Ja sam umetnik i moja svrha je da ujedinim ljude preko političkih podela.”
Zatim je dodala svojoj Instagram priči, pored emotikona srca i ruku koje se mole, tekst koji je koristio psovke u odnosu na njene zapadnjačke kritičare i rekla da su „zli kao slepi agresori“.
Toliko o uvlačenju konca u iglu. A niz objava tokom narednih dana, koji su kasnije izbrisani, samo je dodatno zamutio vodu.
Ono što je umesto toga moglo da izgladi kritiku, podstaklo je. Politički otvoreni pijanista Igor Levit, koji je rođen u Rusiji, nije pomenuo gospođu Netrebko po imenu u svom Instagram postu u nedelju ujutru, ali je napisao: „To što ste muzičar ne oslobađa vas od toga da budete građanin, od preuzimanja odgovornosti, od odrastanja“.
„PS“, dodao je: „I nikada, nikada ne pominjite muziku i to što ste muzičar kao izgovor. Ne vređajte umetnost.”
Met, gde bi gospođa Netrebko trebalo da glumi u Pučinijevom „Turandotu“ ovog proleća, činilo se da je ima na umu – zajedno sa producentskim partnerstvom sa Boljšoj teatrom u Moskvi – kada je objavila svoju najavu u nedelju.
„Iako čvrsto verujemo u toplo prijateljstvo i kulturnu razmenu koja dugo postoji između umetnika i umetničkih institucija Rusije i Sjedinjenih Država“, rekao je generalni direktor kompanije Peter Gelb u video izjavi, „ne možemo više da sarađujemo sa umetnicima ili institucijama koje podržavaju Putina ili koje on podržava“.
Tačno je: gospođa Netrebko nije političar, stručnjak ili neko drugi. U ovome se ona razlikuje od gospodina Gergijeva, koji je više puta i eksplicitno radio kao vladin propagandista, vodeći koncerte na bojnom polju u Južnoj Osetiji, otcepljenom regionu Gruzije, 2008. godine, i u Palmiri nakon što su sirijske i ruske snage ponovo zauzele sirijsku lokaciju 2016. U Osetiji je čak predvodio Šostakovičevu „Lenjingradsku” simfoniju, dovršenu tokom nemačke opsade tog grada u Drugom svetskom ratu i napunjenu muzičkim spomenikom ruskom stradanju.
Gospođa Netrebko može da drži zastavu koju hoće, naravno. Ali ne treba da se čudi što ima posledica. U januaru 2015, nakon njenog izvođenja u Metropolitu „Iolante“ Čajkovskog pod dirigentskom palicom gospodina Gergijeva, demonstrant se popeo na binu tokom pozivanja na bis i razvio transparent koji ih je nazvao „aktivnim saradnicima Putinovog rata protiv Ukrajine“.
Metropoliten, koji je ove nedelje otvorio nastup himnom Ukrajine, ostavio je nejasan način na koji namerava da kontroliše svoj novi test. Ali nadamo se da će kompanija pogledati postojeće zapise umesto da zahteva nove, javne reči od umetnika koji možda imaju legitimne razloge za bezbednost da ćute o gospodinu Putinu i njegovim postupcima. Izvlačenje — prisiljavanje, neki bi mogli reći — afirmativnih izjava teško da se čini pravim načinom suprotstavljanja autoritarizmu.
Ali jetka iritacija gospođe Netrebko zbog ideje da se od nje može očekivati bilo kakva izjava otežava osećanje saosećanja sa položajem na kojem se nalazi, ili sa bilo kojim od onih legitimnih razloga zbog kojih bi mogla da spreči svoju kritiku ruske vlade. Mogla je da izjavi da se protivi ratu, i da ga ostavi na tome, ali je umesto toga efektivno negirala te reči mira i to je sve govorilo o njoj.
Niko od nje nije tražio da osudi svoju zemlju – samo njenu agresiju, kojoj su se mnogi hrabro odupirali u Rusiji i van nje. (Da li nastupiti u zemlji ili ne, brzo je postalo teško pitanje za mnoge umetnike, ruske i druge.)
Čak i dok su moćna priroda vladavine gospodina Putina i njegovih eksteritorijalnih planova postajali sve jasniji tokom protekle dve decenije, Metropoliten je nastavio da angažuje gospodina Gergijeva i gospođu Netrebko, i bez sumnje druge umetnike koji su podržavali i još uvek podržavaju ruskog lidera. Neki smatraju da su “Met” i druge kulturne institucije trebalo da preduzmu ove nove korake pre mnogo godina.
Razumem oklevanje da se odmakne od idiličnih ideja razmene i saradnje, čak i usred sukoba. I ne delim raspoloženje veselog trijumfa sa kojim mnogi na društvenim mrežama reaguju na ova kulturna otkazivanja. Ali suočen sa liderom koji sada izgleda potpuno namerava da destabilizuje globalni poredak, angažovanje umetnika koji je bez izvinjenja s njim povezan može se smatrati korakom predaleko.
Sankcije su osmišljene da opterete elitu jedne zemlje, da zabiju klin između te elite i rukovodstva. Te sankcije mogu biti ekonomske, naravno, ali mogu biti i kulturne. Metropolten — zajedno sa Minhenskom filharmonijom i ostalima — sada ih nameće. Nadam se da rade. Nadamo se da nisu zakasnile.
Oni su sigurno došli brzo, čak i u eri koja uživa u munjevitom kanselovanju. Čini se da se međunarodna karijera gospodina Gergijeva, građena decenijama, razotkrila za samo nekoliko dana.
On ne može da traži utehu u Furtvenglerovom primeru: Nekoliko godina posle Drugog svetskog rata, Čikaški simfonijski orkestar je takođe bio primoran da povuče poziciju koju mu je nudio.
„Sada želi da zaradi američke dolare i američki prestiž“, rekao je tada eminentni pijanista Artur Rubinštajn. „Ne zaslužuje ni jedno ni drugo.“
Bonus video – Gavrilović: Plašim se da se kriza iz Ukrajine ne prelije kod nas