0
Jugoslovenski i američki san i hotel Čelsi kao mikroslika istorije SAD u novom romanu Vladislava Bajca, koji preporučujemo za ovu nedelju.
Vladislav Bajac, „Pucanj u prazno“, Geopoetika, 2024.
„Amerika! Hoće li to biti na delu, u praksi zvanoj život – onaj lingvistici poznat, slikoviti, pucanj u prazno?“
Glavni junak V. odlazi 1984. u Njujork da snimi serijal reportaža o savremenoj Americi; dobija priliku da razgovara sa raznolikim javnim ličnostima i da sačini filmske priče o njima. Njegovi sabesednici su čelnici kablovskih kanala, urednici uglednih časopisa, izdavači, muzičke i televizijske zvezde, pa i jedna američka mis kratkog trajanja. Šta je stalo u četrdeset godina koje dele vreme dešavanja od vremena pripovedanja? Ne samo sećanja, koja imaju beskrajnu moć adaptacije, nego i jezik koji se neumitno menja; ne samo činjenice i afekti, već i bezmerni potencijal kontemplacije – upravo ona kreira uzbudljivu hibridnu formu(lu) koja spliće esej i ispovest.
Hotel Čelsi je mikroslika američke istorije, koju čine njegovi stanari i posetioci: Lenard Koen, Alen Ginzberg, Leni Brus, Teodor Rošak, Timoti Liri, Ebi Hofman. Oni, i mnogi drugi, tvore „lanac slobodarskog duha“, zastupnici su borbe u kojoj se pojedinac suprotstavlja sistemu; oni su rodonačelnici sna koji pripada kolektivu, ne samo jednoj osobi.
Vladislav Bajac je umetnik, učesnik i svedok koji podešava nišanske sprave tako da u memorijsku penu iskustva utisne i istraživanje životopisa koji su hronike jednog doba, i refleksiju o emotivnim i saznajnim dometima reči. Komično-satirična istraživanja jezika ne nude razjasnice, već razmrežavaju priče o kulturnom identitetu pripovedača. V. analizira rečenicu Lenarda Koena „ja sam zaista za matrijarhat“ delikatno, kao da slika portret – ukazuje na spregu građanskog i poetičkog, na savez namere i vere; umetnika naziva „Koen-koan“. V. odbija, učtivo a odlučno, da izvede nekakve pobedonosne zaključke: jer, zaključivanje je omalovažavanje duha i uma. Umesto zaključivanja, V. pravi, po sopstvenom priznanju, ekskurzije u svojim mislima.
Na trasi tog putovanja zastajemo na lucidnim promišljanjima muzičke i aktivističke karijere Harija Belafontea, na crtici o reči „frilenser“, na blistavom ogledu o legendarnom prevelikom odelu Dejvida Birna iz grupe Talking Heads. Veliko Birnovo odelo može se povezati sa čuvenim Filcanim odelom nemačkog avangardiste Jozefa Bojsa, sa projekcijom toplote koja štiti ali i usamljenošću koja umalo da ubije.
Teme propadanja društva i krize vrednosti, obrtanja generacijskih kodova, kao i mistično i ironično tretiranje književne tradicije, nezaobilazne su u delu stvaralaca spremnih da urone u sopstvene strahove i sumnje, spremnih na test vožnju do ruba spoznaje. Pripovedački poduhvati kakav je „Pucanj u prazno“ efektno dinamizuju sve strategije reminiscencije, istražujući mogućnosti da se pamćenje i upamćeno adaptiraju u skladu sa opsegom širokog spektra reakcija i emocija. U tom spektru vidimo osećaj nepripadanja savremenom svetu i tokovima istorije, ali i opsesivnu rešenost na vivisekciju hirova civilizacije. Bajčev junak živi zaplet u kom glavni cilj nije samo ispričati presudne događaje i prosvetljujuće susrete, već i izboriti se za slobodu umetničkog uma da stvori svet sećanja i mišljenja koji će neutralisati stalni napor oficijelne kulturne istorije da homogenizuje naše doživljaje i reminiscencije.
Bonus video: Audio knjige
