Prvi LGBTQ+ muzej ikada: "Ovo je za svakoga!"

„Queer Britain” u severnom Londonu je hrabar pokušaj da se proslavi queer istorija u svim njenim oblicima. U vreme kada je zajednica na udaru, potrebna je više nego ikada, piše „Gardijan“.Prošlo je nešto više od pola veka otkako je homoseksualnost delimično dekriminalizovana u Engleskoj i Velsu, a to je period definisan i napretkom i traumom. Kada je lord Aran bio kosponzor zakona koji je okončao potpunu kriminalizaciju istopolnih odnosa među muškarcima – nakon što se njegov brat homoseksualac ​​ubio – njegova preambula je bila mračna. „Da protivnici novog zakona ne misle da je stvorena nova sloboda, nova privilegovana klasa“, izjavio je on. „Dozvolite mi da ih podsetim da nijedan zakon neće sprečiti homoseksualce da budu predmet mržnje i podsmeha, ili u najboljem slučaju sažaljenja“.

Nakon što je 1967. godine donesen Zakon o seksualnim prestupima, osude gej muškaraca za grubu nepristojnost su zapravo porasle, a gej ljudi su i dalje okarakterisani kao potencijalni seksualni predatori i pretnje deci. Pandemija HIV/AIDS-a iz 1980-ih, poharala je generaciju homoseksualaca i biseksualaca, stavovi prema homoseksualcima su ojačali, a moralna panika je kulminirala donošenjem odeljka 28, koji zabranjuje „promociju“ homoseksualnosti u školama: usvojen je prvi anti-gej zakon od 1885. Ipak, u ovom periodu LGBTQ+ osobe su cvetale u kulturnom i umetničkom smislu, dok su od 90-ih pa nadalje neprijateljski stavovi javnosti naglo rušeni pošto su anti-gej zakoni izbačeni iz statuta.Ipak, kao podsetnik da je stabilan napredak daleko, Britanija je zahvaćena još jednom moralnom panikom, ovog puta usmerenom na transrodne osobe. I dok su današnje LGBTQ+ zajednice ujedinjenije prkoseći vladinoj politici, bilo kada od "odeljka 28" (više od 80 organizacija povuklo se sa vladine konferencije zbog njenog odbijanja da zabrani „terapiju“ transkonverzije), Stonewall, glavna LGBTQ+ organizacija za građanska prava u zemlji, nalazi se pod opsadom, dok homofobični i transfobični zločini iz mržnje rastu.

Dakle, ovo je zaista povoljan trenutak da se pokrene ono što je, zapanjujuće, prvi britanski nacionalni LGBTQ+ muzej, koji je osnovala dobrotvorna organizacija Queer Britain. Otvarajući svoja vrata za javnost 5. maja, prostor je idealno smešten u Kings Crossu, kako za stanovnike Londona, tako i za one koji posećuju prestonicu železnicom. Njegovo otvaranje je važna prekretnica za manjinu koja je uživala široko prihvaćenost javnosti i značajnu zakonsku zaštitu samo u kratkim periodima, i koja, u izvesnom smislu, još uvek treperi, blago ošamućena, na svetlosti.Pokretanje muzeja je ambiciozan poduhvat, a Queer Britain se okupila impresivnom brzinom. Godine 2017, njen direktor Džozef Galijano posetio je izložbu Queer British Art u Tejt Britain i „shvatio da možete da napravite izložbu blokbastera o queer temama“. Kao bivši urednik Gej Tajmsa, iskoristio je svoje široke veze sa LGBTQ+ organizacijama i queer aktivistima i umetnicima, a kada je razgovarao sa potencijalnim finansijerima, Galijano je nailazio na stalno čuđenje da takav muzej već ne postoji. Odnosi su brzo izgrađeni sa sektorom kulture – kao što su Tejt i National Trust – kao i partnerstva sa M&C Saačijem „kako bi nam pomogli da razvijemo našu stratešku perspektivu“. Zahvaljujući naporima ambasadorke Carolin Ward, donacije su počele da pristižu. Daleko od toga da je lokdaun predstavljao prepreku, pomogao je neizbežni prelazak na digitalne događaje: bilo je lakše dobiti 500 ljudi na Zoom poziv nego ih strpati u sobu.„Naši donatori su stali uz nas“, kaže Galijano, dok je sistem članstva omogućavao ljudima da doprinose onoliko koliko su mogli da priušte: bilo da je to funta ili 100 funti mesečno. „Vidite kako ljudi bujaju dok govorite o muzeju i viziji muzeja“, kaže on s nemalo ponosa. „Kada sam video da se to dešava, to je bio trenutak koji me je naterao da se povučem i pomislim: OK, ovo je nešto čemu se zaista moram posvetiti i da se posvetim tome da bude što ambicioznije."Jedan od ključnih testova ovog muzeja je predstavljanje: LGBTQ+ prostorima i dalje dominiraju beli muškarci srednje klase. Poverenici i savetodavni odbor odražavaju hvale vredan pokušaj da se tome suprotstave impresivnim A-timom LGBTQ+ , kao što su pionirka u lezbejskom aktivizmu Lisa Pauer, crna umetnica rođena u Hadersfildu i kustos Ajamu X, Liv Little – osnivač gal-dem, časopis za žene i nebinarne ljude u boji – i neumorna trans autorka Kristin Berns. Dok Galijano uvodi u muzej – za sada, tri sobe sa fotografijama koje služe kao šablon  pred veliku letnju izložbu u julu – posvećenost toj misiji je za pohvalu jasna: queer porodice u boji, koje sve prenose radost i ljubav, krase zidove. Zašto je ovo toliko važno? Jer potlačeni mogu biti i tlačitelji; Istraživanje koje je sproveo Stonewoll iz 2018. pokazalo je da je oko polovine crnaca, azijskih i manjinskih etničkih LGBTQ+ osoba pretrpelo rasnu diskriminaciju od lokalnih LGBTQ+ mreža, popevši se na 61% među crnim LGBTQ+ osobama.

„Napravili smo odbor kako bismo se uverili da postoje odgovarajuće liderske strukture koje su same po sebi različite, kao i da unesemo više veština koje su nam potrebne“, kaže Galijano. Podizanje nedovoljno zastupljenih delova zajednice je „apsolutno zapisano u DNK“, a njegov prvi projekat je zbirka usmene istorije o tim grupama, praćena fokus grupama sa predstavnicima LGBTQ+ osoba sa različitim i često ukrštanim identitetima.„Ovo neće biti lako ako zaista želimo da prevaziđemo simboličku predstavu“, kaže poverenik i crni fotograf Robert Tejlor, „ali ohrabren sam onim što sam do sada video.“

Ovo je muzej sa ogromnim potencijalom. Uključuje prostor za događaje koji bi – s obzirom na to da, za razliku od drugih velikih zapadnih prestonica, Londonu nedostaje stalni prostor LGBTQ+ zajednice – mogli bi ga učiniti vitalnim središtem. Postoje, međutim, problemi koje muzej svakako treba da ispita pre letnje izložbe. Jedna fotografija, na primer, prikazuje policajca Metropolitena koji radosno "baca kosku" učesniku London Pride-a. Tu istu policiju su porodice četvorice muškaraca koje je ubio Stiven Port kritikovale kao institucionalno homofobične zbog neuspeha da istraži takozvanog „Grindr ubicu“. Da li je slika zaista prikladna, pitamo Galijana. Ide pauza koja izgleda da traje ceo život. „Mislim da ste dobro zaključili, na šta bih želeo da imam promišljeniji odgovor“, kaže mi. „Postoji jebeno mnogo toga da se uradi da bi se ovako nešto postavilo, i to je mnogo ploča koje se okreću, a stvar je u tome da neke od njih pogrešno shvatite."Kome je ovaj muzej namenjen? "To je za sve!" kaže Anjum Mouj, poverenik i član odbora Imaan, muslimanske LGBTQ+ grupe. Ona želi da ga posete i LGBTQ+ i heteroseksualne osobe, a roditelji dovode svoju queer i strejt decu; i da muzej gleda van granica Britanije, u svetu u kome 69 nacija i teritorija još uvek kriminalizuju istopolne odnose. U prvoj godini, muzej se nada da će privući 26.000 ljudi kroz svoja vrata. Lako je biti nervozan u vezi sa ambicioznim i dobronamernim novim projektima – ovaj je nastajao četiri godine – ali svaka kritika svakako treba da se odnosi na želju za dobrom ovom poduhvatu. Praviće greške, ali sa tako pohvalnom zastupljenošću među svojim poverenicima i savetnicima, i istinskom posvećenošću slušanju LGBTQ+ zajednica, postoje ogromne osnove za optimizam.Bonus video: LGBTQ+ i dečji heroji - Gosti Stevan Filipović, Branko Rosić

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=lgbtqidejiherojigostistevanfilipovibrankorosi-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2573053"]