0
Otvaranje ovogodišnjeg Belefa obećavalo je pastoralu: toplo letnje veče pod krošnjama beogradske Botaničke bašte, uz miris trave i ’’fine bele ljude’’ (citat N. Regan, ironično - naravno) koji sa čašama vina u ruci iščekuju svečani početak letnjeg prestoničkog festivala.
I počelo je. Iz ove ljupke prirode ’’saterane u kutiju’’ (D.Kokanov: ’’Kretanje’’), publici se obraćaju jedno drvo, jedna aktivistkinja partizanskih korena koja bi da sačuva to drvo pred hordama preduzimača, jedna komšinica iz tabora ćuteće većine, i jedna majka kojoj – kako je to od kad je sveta i veka – nepravedna sila ubija dete (Marta Bjelica, Jelena Ilić, Dragana Đukić i Mihaela Stamenković). A pastorala se pretvara u najavu apokalipse.
Autorka teksta i rediteljka ’’Drame o kraju sveta’’ (koprodukcija Atelje 212 i Udruženja građana ’’Gorgone’’) opredelila se (sa razlogom) za čisti, naivni pristup, onaj kojim se deci pokušavaju objasniti neke važne stvari. Jer pitanje odnosa prema prirodi, makar oličenoj u jednom drvetu, zapravo je pitanje odnosa prema svetu, ljudima, budućnosti, postojanju… Velike reči. Suviše velike da ne bi skliznule u patetiku. Zato se Olga Dimitrijević oslanja na naivu, a naiva je priznata u prošlom veku kao posebni segment umetnosti, odnoseći se na dela koja se ne slažu sa dominantnim tokovima svoga doba.
Sa razlogom, kao što je naznačeno, jer dominantni tokovi se sve više pokazuju jalovim; a upravo je taj prošli vek iznedrio ideologiju koja se iz šume, drvećem zaklonjena, borila za uvek sanjanu, a nikad dosegnutu pravdu – što autorka direktno povezuje sa potrebom našeg sada.
Sledeće večeri, u okviru druge belefovske premijere, na maloj sceni BDP realizam Tenesi Vilijamsa. ’’Tramvaj zvani želja’’ u režiji Lenke Udovički (koprodukcija sa Belef festivalom i Teatrom Ulusses), a sa Brankom Katić kao Blanš. Tragedija glavne ličnosti, Blanš Diboa, u najkraćem bi se mogla svesti na nerešivu jednačinu (svačiju, u većoj ili manjoj meri) konfrontiranog odnosa između potisnutih želja i grube realnosti. Blanš je tipična gubitnica u toj životnoj igri, i u kontekstu dramske stvarnosti završava najstrašnije moguće, u ludačkoj košulji. Pred Brankom Katić je bio veliki i možda nateži glumački zadatak – pokrivanja ludila.
Prvo onog prikrivenog, a na kraju i otvorenog, pa su se i rediteljkino i glumičino umeće na to fokusirale, zanemarivši suptilnost životnih zamki u koje protagonistkinja upada. Njen antagonista, sestrin muž Stenli, u tumačenju Miloša Petrovića Trojpeca, ovde je sveden gotovo na sociopatu, na bespogovorno agresivno zlo. Tako da je jedini lik koji je istinski razapet između želja i stvarnosti, između duše i dužnosti, Blanšina sestra Stela, u suverenom tumačenju Vanje Nenadić.
Predstava se igra na maloj sceni, ali je rađena intenzitetom za veliku. Nepotrebno dugog trajanja. No, njen pravi pozorišni život kreće od septembra, tako da ima vremena da se ispolira.
Bonus video: Hana Selimović i Maja Šuša: „Glamurozni“ glumački život