Pozorišna kritika predstave "Ričard Treći": Vreme zla

Trideset godina građanskog rata i desetak godina relativnog mira prethodi pojavi Ričarda Trećeg, istorijske ličnosti i protagoniste jedne od najigranijih Šekspirovih tragedija. Rat se, sa malim prekidima, vodio između dve linije naslednika kralja Edvarda Trećeg, što će reći između jednakih, pa je taj razdor u okviru istoga poznat u engleskoj istoriji kao Rat dveju ruža (po motivima na grbovima). Taj kontekst je bitan za razumevanje Šekspirove tragedije, jer nije Ričard Treći bio monstrum zbog grbe i kraće noge, već zbog monstruoznog, tri decenije dugog vremena koje ga je iznedrilo, vremena opterećenog zločinima i ubistvima sa obe strane, u koje je čitava zemlja bila uključena, pa se zlo piramidalno slilo do najsitnijih kapilara društva. Mir koji je usledio nije mogao da anulira zverstva koja su mu prethodila. Zvuči poznato, zar ne?

Svestan tog konteksta, Projkovski radnju od samog početka smešta u sumračan, pojačanim senkama obeležen, gotovo poluprazan prostor palate sa rešetkama na prozorima i razrovanom zemljom po tlu (vrhunski rad Valentina Svetozareva i Sergeja Szvetozareva). U tom polupropustljivom prostoru, ujedno zatvoru i tvrđavi još i pre Ričardovog uspinjanja na presto, likovi lelujaju kao senke, kao duhovi viđeni za odlazak na onaj svet, pa je logično i da se mrtvi kreću među trenutno živima. Koliko god noževi koji vire iz njihovih leđa bili banalno rešenje u svojoj preočiglednosti.Zbog pomenutog konteksta Projkovski i kralja Edvarda Četvrtog (Atila Nemet), to ‘’Jorkovo sunce’’ i Ričardovog prethodnika, ne samo da ne prikazuje kao nevinu žrtvu i zakonskog vladaoca, već ga kroz scenu bahanalija markira kao još jednu kariku u lancu perverzne bahatosti.Dvor je vlast, a vlast je bolesno koristoljublje. Šekspirov Ričard Treći razotkriva mehanizam vlasti, njegovu izopačenost i zastrašujuću svemoć, koji rezultiraju desetinama mrtvih tela.U trosatnom sumračnom sfumatu predstave, ta tela predstavljaju jedini vizuelno konkretni oblik. U trenutku kada bivaju ubijana, koža razgolićena preko jakih mišića im se nemoćno belasa, ili se, u slučaju Bakingema (Robert Ožvar), zastrašujuće crveni od prolivene krvi. Što je jasna oznaka fizičke patnje i podsetnik na neumoljivost smrti koja stoji iznad svake zemaljske ambicije i urote.

Muškarci i žene, učesnici ovog krvavog karusela, različito su scenski prisutni. Muškarci su formalni delovi mehanizma vlasti, snishodljivi poltroni koji se nadaju svom udelu u konačnoj raspodeli moći, pioni u okviru iste formacije. Kao majke pobijene dece, muževa i braće, u igri koju (naoko) ne vode, žene su arhetipske žrtve. Tu svoju ulogu ritualno pronose, krećući se ka scenskom kraju poput mitskih, puzajućih životinja. Bivšoj kraljici Margareti (Andrea Janković), kao proročici je dato obeležje na nivou onih noževa u leđima - u vidu mrtvih ptica koje joj lelujaju oko glave.Ovo je velika ansambla predstava, sa većinom odličnim ulogama. Ipak, njen čvrsti temelj je maestralni Arpad Mesaroš u naslovnoj ulozi. Njegov Ričard je univerzum za sebe, savršeno precizan i promišljen, iako po pravilima neuhvatljivim običnom čoveku. On je paralelni svet zla koji neprekidno kuva ogromnom, neuporedivom energijom. Zahvaljujući njemu, ali i vizuelno snažnim slikama, predstava sve vreme izaziva jaku tenziju i mučninu.

Projkovski ne daje nikakvo novo čitanje, njegova rešenja deluju fragmentarno, ali pitanje je i kakvo bismo to novo objašnjenje planete zla mogli uopšte da dobijemo? Šekspir je odredio elemente mehanizma, Projkovski ih snažno vizuelno dao, Mesaroš odigrao. To što odgovor na vladavinu zla niko od nas nema, možda nije do nas. Možda je do zla.Bonus video - Zoran Rakić: Moja prva predstava je “Oksimoron”

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=zoranrakicpredstavaam-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3388638"]